Odgovori na: Nemam razloga za optimizam

Dosta pesimizma

Donekle se slažem sa Lukovićem, ali dokle bismo stigli ako ne bi bilo ni trunke optimizma u nama. Iskreno bi bilo reći: "Ja sam se borio koliko sam mogao i ništa nisam uspeo da učinim". Mene kao mladog čoveka užasava činjenica da on nema poverenja u novu generaciju kojoj se sve smučilo i neće dozvoliti da joj godine i uloženi trud propadnu tek tako. Na kraju, neka Luković pita svog prijatelja Viktora Ivančića da li je i on bio toliki pesimista. Da jeste, Hrvati bi jos uvek bili tu gde smo i mi.

Bojan, 07.02.00. u 17:31

Nema razloga za optimizam

Potpuno se slažem sa gospodinom Lukovićem. U današnjoj Srbiji, teško je očekivati nekakva brza poboljšanja. U situaciji kada se ubijaju urednici novina, a istovremeno nitko ne želi financirati slobodnu štampu, tko je toliko lud pisati i boriti se za promjene. Uostalom, g. Luković i dalje kritički piše, ali za strane novine. Koga bi uopće, u sveopćoj apatiji koja je zahvatila Srbiju, zanimalo slobodno pisanje nekoliko hrabrih novinara i pisaca. Mislim da bi to bio samo uži krug prijatelja i jedan dio intelektualaca. Šta bi to značilo za Srbiju? Gotovo ništa. Šta bi to značilo za entuzijaste koji pišući dolaze u životnu opasnost.

Slobodno pisanje postati će moguće i poželjno kada se pojavi politički pokret koji zaista želi promjene i koji će ih hrabro tražiti. Takvih za sada nema na horizontu.

Branko Avakumović, 01.02.00. u 12:50

Nažalost...

Prvo sam pročitao razgovor sa Lukovićem, a zatim i nekoliko komentara na taj razgovor. Spontano sam osjetio želju da i ja kažem nekoliko riječi na tu temu. Prvo, sam interview je vrlo težak i ostavio mi je dosta gorčine u ustima. Najgore je to što izgleda da je Luković u pravu, nemam razloga da mu ne vjerujem kad kaže da ne vidi nikakve nade. On je taj koji bi bio najsretniji da moze reči drugačije. U jednom od komentara neko kaže kako je dosta kukanja, kako treba zasukati rukave i nešto uraditi. Apsolutno se ne slažem, jer ne možemo reči da sve ove godine Luković nije radio sve što je bilo u njegovoj moći (čudim se i kako je još živ). Ja ga razumijem jer sam bio u istoj situaciji. Živio sam u Banja Luci u vrijeme kad je počelo čišćenje svega što je mirisalo na "urbano". Bio sam ogorčen onim što se dešava, i ljut na svakog banjalučanina koji je podvio rep i utekao u inostranstvo, ali kasnije se pokazalo da su oni bili pametniji od mene. Dok sam se ja borio protiv vjetrenjača, oni su započinjali novi život. Hoću reći da nije bilo apsolutno nikakve mogučnosti da se nešto uradi. Mislim da je slična stvar danas u Beogradu i uopšte u Srbiji, ali sa jednom malom razlikom. U Bosni smo svi znali da je to što se radi nepravda i veliko zlo, a nažalost čini mi se da narod u Srbiji ni danas nije (ili neće) shvatio obim nepravde koja je učinjena drugim ljudima, njihovim dojučerašnjim prijateljima i susjedima. Izvinite, ali dok god se bude Arkan gledao kao nacionali heroj, ja ne vidim nade za takav narod. Stoga mi je jako žao što moram dati za pravo Lukoviću... On je svih ovih godina radio apsolutno sve što je mogao (ponavljam, čudim se da je uopšte živ)i tim više ovakve sumorne riječi iz njegovih usta imaju dodatnu težinu. Daj bože da nas budučnost demantuje...

Lovšin Darko, 01.02.00. u 11:25

Pesimizam kao oblik podrške

Tipičan primer ciničnog razmišljanja kojim se opravdava nečinjenje napora da se stanje u svom okruženju promeni nabolje. Dok mi je donekle jasno kako naš prostodušni narod može biti zaveden pogrešnom ideologijom, dotle mi nije jasno odbijanje velikog dela naših školovanih ljudi da stane ispred tog naroda, i povede ga u pravom smeru. Mislim da problem Srbije nisu narod koji je napismen, već intelektualci kukavice i beskičmenjaci.

Citat: "Naprotiv. Mislim da je sve što nam se desilo nekakva vrsta uvoda u još gore stvari koje će nam se desiti. Rešenje tog optimizma može biti kada se sve ovo jednog dana sruši i nestane i kada se na nekakvim najsurovijim ostacima ovog društva krene graditi novo društvo."

Neron je svirao violinu kažu dok je goreo Rim, a dok Srbija gori neki se nadaju da će neko nešto jednog dana i umesto njih uraditi kako bi bilo bolje.

Glupi i lopovi se bave politikom, i svi političari su ili glupi ili lopovi koji koriste one glupe. Politika je po prirodi loša veština - to je nastavak sulude logike dotičnog gospodina. Divnog li poklona vlasti, koja je napravila takvu atmosferu.

Sve dok niko pametan neće da nazove sebe "magarcem" (prim. prev. političarem) Srbiji će biti ovako. Srbiji ne trebaju intelektualci cinici da kukaju nad kolima koja idu niz brdo, već "pametni magarci" koji će za dobrobit svih da ih izvuku na brdo.

Govoriti tiho je isto kao ćutati, a ćutanje je znak odobravanja!

Igor Stanković, 27.01.00. u 11:21

Šta ko može?

Hm, Pera nikad nije bio baš optimista, doduše nije ni imao razloga. Živim u inostranstvu i nažalost moram se složiti sa Perom da za zapad Srbija više ne postoji to je samo mala, siromašna zemlja sa diktatorskim režimom u kojoj korumpirana i sujetna opozicija sa kukvičkim narodom ne želi da promeni zločinački režim. Parafraziraću zvučnu izjavu jednog poznatog majora (ne Tepića), "Vi (mi) više ne postojite(mo), vaša imena su izbrisana sa spiska živh" itd. Ovo nije poziv za žrtvovanje to je ustvari još jedan poziv da se krene u definitivne promene ili će Srbija postati nova Enverova Albanija za sledećih 30 godina (koliko je moguće da tiranin još poživi obzirom na njegovo godište). A do tada? Do tada će i građani Srbije zaboraviti da su u Evropi. Verovatno će misliti da su neka mala regiija velike Kine, mada i to bi bila čast obzirom na tradiciju i istoriju koju ima Kina. Ne treba se junačiti, treba se upitati šta je ko od nas učinio za promenu ovoga i koliko možemo još da učinimo, ipak je nas više od onih koji podržavaju režim.

Španac, 25.01.00. u 17:20

Treba biti objektivan...

...i reći da je gospodin Luković potpuno u pravu. Nikakve promene su nisu desile za ovih desetak godina u pozitivnom smislu posmatrajući prosek naroda u Srbiji. Čak, došlo je do daljih nazadovanja i zaista se ne vidi kraj svemu tome.

Kao primer za to u političkom smislu treba uzeti Bogoljuba Arsenijevića Makija, Ivana Novkovića i Mlađana Dikića koji su bili prošle 1999. godine zrak svetla na kraju jako dugog i mračnog tunela. Ali, njihovo požrtvovanje i iskrena zelja za promenama su ugušene ne od strane vlasti već pre svega od strane opozicije...

Setite se samo kako je narod bez daha slušao intervju sa Ivanom Stambolićem... To nije bilo slučajno... Normalniji Srbi danas i dalje sve sto žele je povratak titoizma u smislu ponovnog nezasluženog carstva zemaljskog u obliku redovnog godišnjeg odmora i mogućnosti kupovanja na kredit... I to ne bi bilo sporno (to je sasvim normalno), da to nije i jedina stvar koju normalniji Srbi žele. Ali tih normalnijih Srba je dosta manje, vise ima Srba koji su potpuno oslepeli od užasne i nepopravljive ksenofobije i već patološke mržnje prema svetu, Hrvatima, Muslimanima, Slovencima, Makedoncima, Crnogorcima, Amerikancima, Nemcima, Englezima, Francuzima... Vise ima onih Srba koji smatraju da ipak Milošević nije započeo sve ovo sto se desilo u zadnjih 10 godina, koji smatraju da je Radovan Karadžić heroj, da je Šešelj heroj, da je Arkan heroj, da je Vuk opozicionar, da je Đinđić opozicionar, da je većina srpskih sadašnjih opozicionara opoziciono nastrojena...

Tako je to... I neće nam biti bolje sve dotle dok ljudi ne shvate da to nije istina, ma koliko dugo to trajalo...

Ipak,
Dole Slobodan Milošević
Živela SLOBODNA SRBIJA

Tešić Goran, 24.01.00. u 10:37

Bedak

Pravo veli Luković, moj idol još od malih nogu. Ali sam navikao da od njega pijem gorke pilule upakovvane u šećernu oblandu njegovog cinizma. A vi ste ga baš onako "ogolili" do daske. Jeste da je skroz u pravu, al zamalo da se spakujem i zapalim kod brata u Kanadu iz ovih stopa.

Mali Perica, 23.01.00. u 02:31