|
|
|
|
|
|
||
| |||
|
|
|
|
|
|
|
22. januar, 2000. Petar Luković, novinar Nemam razloga za optimizam
FS: Šta je razlog Vašeg dugog nepojavljivanja na srpskoj medijskoj sceni? Ja sam od '96. do '98. svake subote neprekidno pisao za Našu borbu. Kad je ta, naša apsolutno najbolja novina u poslednjih desetak godina, nestala više nisam imao gde ja da pišem u Srbiji, i to iz dva osnovna razloga. Prvo, što nije bilo tako dobrih novina u kojima bi se to što ja pišem uklapalo, i drugo, što se u međuvremenu pojavio Zakon o informisanju, koji je mnoge urednike i mnoge ljude stvarno uplašio. Bez obzira na moje simpatije prema listu Danas, bez obzira što u njemu rade svi moji prijatelji, do dogovora o mom pisanju nije došlo iz prostog razloga što sam ja godinama navikao da radim bez dogovora, potpuno slobodno, da imam neku vrstu apsolutne slobode u izboru tema i načina na koji pišem tekstove. Nisam navikao na bilo kakvu vrstu dogovora oko tema i količine emocija i cinizma koji postoje u tim tekstovima. Od '98. ja ne pišem u Srbiji, što je meni jako žao, ali sam isto tako srećan što radim za Feral Tribune svake nedelje. Pišem povremeno za slovenačku Mladinu i sarajevske Dane. Radim i za jednu londonsku agenciju. Relativno imam posla, ali malo za workacholica kakav sam ja. FS: Šta je sa 25. brojem XZabave? List XZ, koji sam ja uređivao, nakon rata je prestao da izlazi iz finansijskih razloga. Mi nemamo novca i situacija je baš katastrofalna. Ne znam da li ćemo imati novca za ovaj prostor. Nemamo ni oglašivača, nemamo ni publike. Strahovito je poskupela štampa i papir. I nalazim se u jednoj vrlo glupoj situaciji da mnogi projekti koje sam radio, koji su bili super dok su trajali, propadaju ne mojom krivicom. XZ je bio vrlo važan časopis, ma koliko se to nekom drugačije činilo. Bio je to jedini urbani magazin koji je izlazio u Beogradu, neka vrsta komunikacije sa svetom. Nešto što može da bude uzorak urbanog duha ovog grada kada čovek ode u inostranstvo i pokaže te novine. Ja i dan danas kad pokažem taj časopis ljudima u inostranstvu dobijem nebrojeno mnogo komplimenata i to je jedino zadovoljstvo koje imam posle sva ova 24 broja.
FS: Kako komentarišete činjenicu da XZ nije imala konkurenciju? Jako je teško praviti takve novine. Postoji mali broj ljudi koji se bavi tom tematikom. Koliko god se to ljudima činilo nebulozno, ovaj grad su u međuvremenu napustili mnogi vrsni znalci rock'n'roll muzike, urbanih tema. Sam urbani duh ovog grada je više-manje u nekim tragovima. To je jako tužno. Sve ono što je vredelo u Beogradu, svi ljudi koji su se bavili urbanim duhom, sarađivali su sa magazinom XZ. Nije bilo više drugih ljudi koji bi pokušali nešto slično. Ja za konkurenciju nikad nisam uzimao nekakve tinejdžerske listove. Taj list se čitao u Sloveniji, Bosni, Makedoniji. Još uvek pristižu mailovi u kojima ljudi pitaju za 25. broj. To su bile jedine novine koje su objedinjavale kulturni duh bivše Jugoslavije. Mi smo redovno pisali šta se dešava u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni. Pratili smo sve moguće kulturne događaje i imali smo jedan potpuno drugačiji stav prema alternativnoj kulturi u odnosu na sve ostale medije u Srbiji.
FS: Feral Tribune Vam izdaje knjigu? Da. Knjiga, pod imenom Godine raspada će izaći sredinom ovog meseca. To je knjiga po obimu jako velika - ima preko 600 strana. Sastavljena je od 9 poglavlja. To je gomila tekstova koje sam ja pisao za Vreme, Našu borbu, Feral Tribune, Mladinu. Ima nekoliko poglavlja koja su potpuno nova. Na početku je neka vrsta rečnika ličnosti koje se spominju, njihovih izjava. To je kombinacija nečega što su nekad Lucić i Držulović radili - to je greatest shits, i plus sva moja ratna prepiska. To je jedna vrsta mojih najvećih hitova, da iskoristim muzički rečnik, i plus nekoliko bonus izdanja. Ova knjiga me je spasila od dosade i sveg ovog ludila koje nas okružuje. Knjiga ide odlično u pretprodaji. Sledećih nekoliko meseci ću praviti promotivnu turneju u Splitu, Puli, Zadru, Sarajevu. Što se tiče Srbije i te knjige - ne znam. Ne znam kako ću je doneti u Srbiju i šta će biti sa njom u Srbiji. Znam samo da se neće prodavati u knjižarama. Oni koji su zainteresovani mogu da mi pišu na mail xz99@infosky.net. Uglavnom, kad je Srbija u pitanju, kao i u životu, ništa se ne zna. FS: Uređivali ste i Vreme i Sex Club. Da li je ta veza između politike i seksa toliko očigledna?
FS: Da li se plašite optužbi za seksualno uznemiravanje svojih radnica? Ha. (smeh) Ma ne, kakvi. Ne, ne... Ne plašim se. Ajd' da ne ulazim u objašnjenje... Ne plašim se zato što smo na ovim prostorima još uvek daleko od nekakvih američkih, pro-zapadnih politically correct odnosa. Mislim da još uvek živimo u nekakvom ekstremnom heteroseksualnom balkanskom društvu, vrlo surovom, gde upotreba seksa može izazvati neku vrstu šoka. Mi smo odavno prevazišli to vreme. To je već postalo deo politike, a kada seks postane deo politike, onda su sve stvari dozvoljene. FS: Kako Vaša žena kometariše Vaš rad u Sex Clubu, naprimer? Pa, mislim... Žena? Sve što sam u životu radio, sve je to novinarstvo, koliko god to nekom izgledalo šašavo. Kako god blesavo izgledalo, jako je mala razlika u uredničkom pristupu uređivati Sex Club, Vreme, XZ. Materijal se razlikuje, ali u principu sve je to isto.
FS: Bili ste kandidat Socijaldemokratske unije za gradskog odbornika 1996. godine... Ne. Bilo je govora o tome da budem kandidat SDU. Međutim, ja sam politikom prestao da se bavim 1990. godine. Tri meseca sam bio portparol stranke Ante Markovića za Srbiju, koja je kasnije prerasla u Građanski savez Srbije. Ja sam se politikom aktivno bavio tri meseca i to mi je bilo dosta. Nakon toga se politikom nisam bavio profesionalno iz prostog razloga što sebe ne vidim u tim odnosima. Ja naravno imam svojih simpatija u politici, svoje prijatelje u mnogim partijama. Međutim, ne pada mi na pamet da se poslednjih godina politički angažujem iz prostog razloga što sam već svojim radom uključen u politiku. Naravno da mi je drag Građanski savez Srbije, naravno da mi je draga Socijaldemokratska unija. Tamo su još uvek moji najbolji prijatleji u svih ovih deset godina. FS: Zašto je ta urbana i građanska opcija u Srbiji, pre svega, tako lenja? Nekoliko je stvari u pitanju. Prvo, ima ih jako malo. Podsećam ponovo da je jako mnogo ljudi otišlo. To je stvar o kojoj ljudi ne govore ili je zaboravljaju. A ljudi koji su ostali - njihovu lenjost mogu nazvati apatijom, nekom ličnom depresijom ili umorom. Činjenica je da je gomila ljudi aktivnih početkom devedestih u svim antiratnim, antirežimskim i antimiloševićevskim pokretima naprosto izgubila snagu. To je i logično, Živimo u užasnim vremenima kada je najvažnije kako čovek da preživi. Vlast nas je dovela u tu pat poziciju da gomila sveta započinje dan sa idejom kako će da ga završi.
Siromaštvo u kojem živimo je užasno ograničavajući faktor za sve ljude. To je isto jako bitno. Ogroman broj mladih nezaposlenih ljudi ima užasne probleme - od ličnih depresija do nekog umora i patološke potrebe da ode što pre odavde. Ljudi razmišljaju kako da odu što pre, kako da najlakše dobiju vizu, znači o nekim krajnje praktičnim stvarima kako da odu što pre i što bezbolnije. FS: Nije nam baš optimističan kraj razgovora... Pa, ne. Nema optimizma. Ja sam od ljudi koji već godinama pišu o tome i ne pamtim kada sam napisao bilo šta optimistično. Nije bilo razloga da nešto napišem. Ne zbog toga što sam po prirodi nekakva vrsta nihiliste koji uživa u nesreći i tragediji. Ovog sekunda ne vidim nikakvog razloga za optimizam. Naprotiv. Mislim da je sve što nam se desilo nekakva vrsta uvoda u još gore stvari koje će nam se desiti. Rešenje tog optimizma može biti kada se sve ovo jednog dana sruši i nestane i kada se na nekakvim najsurovijim ostacima ovog društva krene graditi novo društvo. Ali, nisam siguran da ću ja to dočekati. Nisam siguran da je narod u ovoj zemlji spreman da pravi novo društvo. Mislim da ćemo lagano odumirati. Već smo krenuli, izolovani smo u nekoj vrsti logora u Evropi. Već mnogi ljudi ne obraćaju pažnju na nas. Dali su nam tu mogućnost da umiremo sami bez ičije pomoći i bez ikakvog intresovanja. U decembru sam bio 14 dana u Londonu i Parizu i iz svog iskustva govorim da većinu ljudi ova zemlja, situacija u njoj, više naprosto ne interesuju. Mi više ne postojimo za njih. To je najstrašnije osećanje i gomila ljudi odavde to primećuje i zato i želi da ode što pre. To osećanje je dominantno i ne samo da je najopasnije, već determiniše sve buduće aktivnosti i pokušaje za nekakve promene. Ukratko, nisam optimista, nemam razloga za optimizam, niti verujem da će se bilo šta promeniti još dugo, dugo vremena. Boris Milićević
|
|||||||||
|
Žao mi je što ne postoji mogućnost da se te novine sada rade. Nemam nikakvu pomoć od bilo koga, niti je moguće očekivati u ovakvoj situaciji. Tako da je moj kreativni život mnogo lošiji nego što je bio nekad.
Danas, posle rata i svih ovih ludila što su nam se dogodila, teško mogu reći da taj urbani duh postoji. Ja ga barem ne primećujem.
Veza između politike, muzike i seksa je nešto što je mene celog života opsedalo. Sve stvari koje sam radio u životu apsolutno su proizilazile iz te moje opsesije tim svetim trojstvom. Mislim da su politika i seks gotovo identični. Muzika, seks i politika su za mene neka vrsta kreativnog izazova. Nikad ne pišem isključivo muzički, politički ili čisto seksualno. Ta kombinacija u meni postoji sasvim nesvesno. Ja je nikad nisam temeljito razradio, nisam od nje napravio neku vrstu škole ili stila.
Ja sam krajem osamdesetih uređivao časopis Tajne koji se bavio graničnim područjima nauke, da tako kažem. Ja o tome pojma nisam imao. Ali, to čoveka ne mora da spreči da bude glavni urednik, ako zna saradnike, ljude. To je još jedan dokaz da čovek ne mora da bude ekspert u poslu da bi bio urednik. Naprotiv. Baš je to izdanje dokazalo da je upravo moje vrlo površno znanje o svemu tome meni pomoglo da napravim novine koje su imale vrlo lep tiraž za to vreme.
I atmosfera u Srbiji nije, ne samo obećavajuća, nego naprosto ne daje nikakav razlog za neku vrstu optimizma i angažovanja za građane, građansko društvo, za sve ono što je tako nepopularno i mrsko u Srbiji svih ovih godina.
