subota, 5. januar 2000.

Svetoandrejska skupština

…čiju slavu shvatiće možda, tek Povest.

Revolucija je pobedila. Beskrvna kakva je bila, završila se prividnim izmirenjem. Skupštinski rad je zatim poprimio mirniji tok. Knez Miloš je otezao svoj povratak punih mesec dana. Time je želeo da Skupština sama završi neustavan posao i otpusti prošlom režimu odane činovnike. Narodna skupština kakva je nastala o Sv. Andriji za njega je bila nepotrebna novotarija, još neprijatnija no što su mu mrski bili njegovi ustavobraniteljski protivnici. Skupštini je za svog namesnika nametnuo Stevču Mihailovića, nespreman da prihvati njenu odluku o privremenom namesništvu.

Jevrem Grujić (1826-1895), vođ svetoandrejskih liberala.

Tim imenovanjem vladar je započeo svojevrstan oproštaj od Skupštine. Vraćajući se u zemlju, samo tom prilikom putem preko Austrije, Vlaške i Turske, stupio je na njeno tlo na jugu. Usput je posetio Gurgusovac koji je tada dobio ime Knjaževac, i tamo spalio zloglasnu Gurgusovačku kulu, tu srpsku Bastilju, kako ju je nazvao Živan Živanović. Bio je to simboličan čin kraja dvomesečne revolucije u Srbiji. Njena tekovina bila je uspostava parlamenta koji je od tada zasedao redovno. Njen tok je bio specifičan pošto je započela sukobom jednog slabog kneza i odnarođenog Državnog saveta, a završila se restauracijom vladara čije su autokratske osobine i za savremenike bile neosporne, ali koji je istom umeo da sam naredi spaljivanje Bastilje. Svetoandrejska skupština pokazala je, naročito u prvim danima svog rada, čemu je srpsko društvo težilo, šta je Srbija uistinu bila pokazao je njen kraj. Druga vlada kneza Miloša nije se mnogo razlikovala od prve, ali je novo vreme sa Svetoandrejskom skupštinom ipak počelo. Svetoandrejski liberali, znamenito pokolenje koje je inspirisalo Zakon o skupštini i Zakon o štampi ubrzo je ustupilo svoje mesto u milosti novih vladara, starim, konzervativnim političarima iz Garašaninovog kruga. Ako je liberalska dinastičnost i bila neosporna svoju privrženost načinu vlade kneza Miloša, a docnije i Mihaila, skoro da nisu želeli da dokazuju. Čak je i za njih bio izvestan zao usud koji im je sledovao. Kada su ostarelom knezu bila predstavljena dvanaestorica liberala najzaslužnijih za restauraciju njegove dinastije, susret je prošao veoma srdačno. Ipak, na samom izlasku iz dvora mladi liberal Milovan Janković zamerio je Stevči Mihailoviću da je dovodeći ih u dvor otkrio sva njihova imena protivnicima iz tek poražene oligarhije. Na Mihailovićevu primedbu da je vreme oligarha prošlo, Janković je kasandrinski predvideo: Varate se… naša je uloga svršena, te postajemo nepotrebni, a kao liberalni patrioti još i dosadni, da ne kažem mrski.

Ilija Garašanin (1812-1874), konzervativac

Kada je Jevremu Grujiću, knez Miloš ponudio da ga imenuje za svoga Predstavnika (predsednika) u Vladi, ovaj je od ostarelog vladara, kao da je kakav zapadni mandatar, zatražio pravo da pred njega izađe sa gotovim predlogom o sastavu Vlade. Pa, šta sam onda ja? - pitao se knjaz - Idi, nisi ti za mene. Kada je Grujić, ipak postao ministar pravde, izledalo je da će njegov sledeći zahtev, da Kabinet zaseda u plenumu i bez monarhovog prisustva i uticaja, biti bolje sreće od prethodnog. Naizgled popuštajući, osamdesetogodišnji knez je dizao ruke i skupljajući papire sa stola ostavljao ministre da rade po svome, da bi se u sasvim drugačijem raspoloženju, nakon svega nekoliko minuta vraćao da izvidi šta su odlučili.

Sloboda štampe, toliko draga malobrojnom pismenom svetu u Srbiji, slomljena je nakon Dukatovačkih članaka i smenjivanja Vladimira Jovanovića sa mesta urednika Novina Serbskih. Budućnost Liberalne stranke našla se u narednim decenijama u rukama Jovana Ristića, konzervativca iz 1858., koga je Jovan Ilić toljagom terao iz društva već vrbovanih poslanika.

Svetoandrejska skupština, koja je prošla bez krvoprolića, kao retko koji prevrat u srpskoj istoriji, ostavila je i svoje mučenike. Njen vođ Jevrem Grujić je nekoliko godina po uspostavljanju Obrenovića, nakon otkrivanja priprema jedne zavere protiv kneza Mihaila, bio među većinom sudija Velikog suda koja je, usled nedostatka drugih dokaza, odbila da zaverenike osudi zbog samog umišljaja. Zato je završio na robiji. Gotovo je nepotrebno spomenuti da je predsednik Vlade u to vreme bio Ilija Garašanin.

Parlament je ostao institucija srpskog naroda, za ovlašćenja se borio u narednim Ustavima, i sticao ih i gubio. Ipak, jedna nova reč ušla je u engleski jezik britanskog poslanika Dalajla, bila je to: Skouptschina.

Čedomir Antić