Nedelja, 9. april 2000.

Svi predsednikovi (ubijeni) ljudi

Zoran Todorović Kundak
(1959-1997)

Smrt Zorana Todorovića Kundaka je, zasigurno, bio najteži udarac za porodicu Milošević-Marković. Kundak je bio čovek od najvećeg poverenja Mire Marković, a poznato je da ona ima odlučujući uticaj na kadrovsku politiku Slobodana Miloševića.

Lik i delo

Zoran Todorović Kundak rođen je 1959. u Šapcu. Sa sedamnaest godina se učlanjuje u Savez komunista Jugoslavije, a potom upisuje Fakultet političkih nauka u Beogradu. Na njemu postaje student prodekan, a sa te pozicije 1986. stiže do sekretara Predsedništva Univerzitetskog komiteta SK (UKSK). Tu ga primećuje dr Mirjana Marković i uzima pod svoje okrilje, i ubrzo postaju veliki prijatelji.

Kundak se najviše isticao u radnim grupama koje su utvrđivale partijsku odgovornost članova UKSK. Smenio je Konstantina Petrovića sa asistentskog mesta na Pravnom fakultetu pod optužbom da je ovaj agent terorističke organizacije "Crvene brigade". Tokom studentskih dana, a i kasnije, Zoran Todorović je bio udarna pesnica protiv svih realnih i potencijalnih političkih protivnika Slobodana Miloševića. Kao nagradu za zasluge Mirjana Marković, preko svog muža, koji je tada već predsednik beogradskog Komiteta Saveza komunista (GKSK), obezbeđuje Kundaku stan u samom centru Beograda, preko puta hotela Mažestik.

Kundak je bio jedan od prvoboraca "antibirokratske revolucije", kako su režimski mediji nazivali Miloševićevo dvogodšnje uspinjanje ka vrhu vlasti, obezbedivši mu političku podršku GKSK Beograda. Među prvima je osudio redakciju časopisa "Student", zbog naslovne strane jednog broja, koja je poslužila kao povod za obračun Miloševića sa tadašnjim predsednikom beogradskih komunista, pokojnim Dragišom Bucom Pavlovićem i predsednikom predsedništva SR Srbije Ivanom Stambolićem. Kao najveći Kundakov doprinos uzima se pisanje telegrama podrške radnika, seljaka i poštene inteligencije Slobodanu Miloševiću, koji su čitani za vreme Osme sednice CK SKS, koju Kundak opisuje sednicu rečima: "Bila je to Pariska komuna!"

Godine 1989. Todorović je postavljen na čelo Socijalističkog saveza radnog naroda Beograda. Tu po prvi put sprovodi u delo svoj recept čvrstog povezivanja politike i privrede, koji će i kasnije Jugoslovenska levica tako uspešno primeniti. Direktore velikih i moćnih firmi, kao što su Jugopetrol, Robne kuće Beograd, Aerodrom Beograd, BIGZ, Centrokop, Putnik smenjuje po kratkom postupku i postavlja ljude iz svog najbližeg okruženja. Tako preuzima kontrolu nad kompletnom privredom i finansijama Beograda. Sebe neuspešno pokušava da postavi za generalnog direktora tada najveće uvozno-izvozne firme "Genex".

Ovakvo koncentrisanje političke i ekonomske moći stvara reakciju "drugova" iz Komiteta. Ono što je još opasnije, Kundak je u to vreme pokazivao želju da od SSRN napravi partiju levog centra, koja bi bila direktan konkurent SKS-u. Miloševiću se to nije svidelo, te se na Kundaka obrušava ceo SSRN, boračke, omladinske, univerzitetske organizacije. Da bi predupredio svoju smenu, Kundak daje ostavku na položaj koji je zauzeo nepunih šest meseci ranije.

Poslovna karijera

Izlazak iz politike za Kundaka ne predstavlja veliki gubitak. Uz pomoć svojih prijatelja, kojih nema mnogo, ali su dobro raspoređeni, tri meseca posle ostavke-smene postaje savetnik u Naftagas-HIP-Jugopetrolu. Nekoliko dana kasnije postaje zamenik direktora tog preduzeća, koje je imalo godišnji obrt od preko pet milijardi USD. Tu dolazi u sukob sa Draganom "Jugopetrol" Tomićem, sadašnjim predsednikom Narodne skupštine Srbije. Kundak je išao čak dotle da je Tomiću pretio otpuštanjem sa posla. Ovaj sukob je izglađen tek Kundakovom smrću.

Doživevši poraz i u Jugopetrolu, Kundak se otisnuo u privatne poslovne vode. Na samom početku sankcija osniva preduzeće ATL, koje se bavilo naftom i devizama. Do 1994. je postao toliko bogat da, kada su ga novinari upitali da li će se vratiti u politiku i osnovati neku stranku, odgovara: "Možda kupim neku. Ionako su one sada vrlo jeftine." Nakon nekog vremena Kundak napušta ATL, a firma po njegovom odlasku propada - otpuštaju se radnici, plate kasne, a čak su dva direktora izvršila samoubistvo.

Ubrzo, sa Branislavom Markićevićem, bratom ministra pravde Aranđela Markićevića, osniva privatno preduzeće TiM, koje se, pored nafte, bavi i drugim unosnim poslovima kao što su zastupanje IBM-a, Gold Stara, uvoz svile, sećera, brašna, cementa, deterdženata, izvoz bakra iz Bora. Firma ima predstavništva u Bombaju, Londonu, Gracu, na Kipru.

Zahvaljujući vezi sa ministrom pravde, koji ima kontrolu nad privrednim sudovima, lako dolazi do informacija o preduzećima koja su zapala u finansijsku krizu i preuzima ih po vrlo niskim cenama. Od niza preduzeća preuzetih na ovaj način, do šire javnosti dopire slučaj društvenog poljoprivrednog preduzeća "Žikica Jovanović" u Banatu. Preduzeće TiM sa poljoprivrednim gazdinstvom potpisuje ugovor o zakupu preko 3500 hektara zemlje po ceni nešto višoj od 60 DEM po hektaru. Takođe postaje i vlasnik preko 4 hiljade grla stoke za oko 330 hiljada maraka. Ove cene su nekoliko puta niže od tržišnih. Kao olakšavajuća okolnost za Kundaka uzima se da je njegova firma preuzela vrlo veliku obavezu da zadrži radnike. Međutim, iza velikodušnosti ovog iskrenog zaštitnika interesa proletera, krije se činjenica da je obaveze prema radnicima ispunio državni Zavod za zapošljavanje. Takođe, garancije da će TiM ispuniti preuzete obaveze daje Beobanka, čiji je direktor Zlatan Peručić jedan od viših funkcionera SPS-a.

A onda opet politika...

Godine 1995. Zoran Todorović se vraća u politiku, kao generalni sekretar Jugoslovenske levice (JUL). Privatna stranka Mire Marković, čija su usta puna priča o pravima radnika, u svojoj direkciji okuplja većinu najbogatijih ljudi Srbije. JUL je od svog nastanka samo jednom samostalno izašao na izbore (lokalne, 1996), doživevši katastrofalan poraz. Ovoj stranci nikad nije ni bio cilj da svoj uticaj gradi na podršci glasača. Uticaj koji ova stranka poseduje proizilazi isključivo iz personalne moći njenih članova, počevši od predsednice.

Mnogim socijalistima brak SPS-a i JUL-a je bio kost u grlu, a Kundak najomraženija ličnost. Jedan visoki predstavnik socijalista je jednom prilikom rekao novinaru Slavoljubu Đukiću, piscu nekoliko hronika o vladavini bračnog para, da je Kundak jedini čovek koga bi sa zadovoljstvom pregazio automobilom.

Poslednje veliko delo Zorana Todorovića bila je organizacija serije kontramitinga širom Srbije tokom antirežimskih demonstracija 1996. godine. JUL, na čelu sa šeficom Mirom Marković, bio je najmilitantniji u pokušajima gušenja demonstracija koje su izazvane krađom lokalnih izbora. Predsednik te stranke Ljubiša Ristić izjavljuje da su Beograd zauzeli četnici i da, samim tim, JUL započinje antifašističku borbu. Niz mitinga podrške predsedniku Miloševiću, organizovan je baš u mestima gde građani demonstracijama pokušavaju da povrate svoje glasove. Rent-a-mitingaši se seljakaju od grada do grada, izazivajući sukobe sa lokalnim stanovništvom.

Vrhunac ove kampanje predstavljao je kontramiting svih kontramitinga održan u utorak, 24. decembra 1996. godine, kada su se Beograd i cela Srbija našli na ivici građanskog rata. Čista koncentrovana mržnja je tog dana odvela u grob tridesetdevetogodišnjeg Predraga Starčevića, simpatizera koalicije "Zajedno". Predrag je "umro od posledica batinja tupim mehaničkim oruđem", utvrdili su lekari. Živko Sandić, jedan od kandidata SPS-a na lokalnim izborima u Vršcu, pucao je u glavu Ivice Lazovića iz Boljevca, člana SPO-a. Ivica je danas biljka. CNN-ov snimak ovog monstruoznog čina obišao je ceo svet.

Ubistvo

Na leto 1997. godine Kundak postaje direktor Beopetrola, druge po veličini naftne kompanije u Srbiji. Ova firma je nastala nakon raspada SFRJ, otimačinom 200 benzinskih pumpi i sve ostale imovine hrvatske naftne industrije INA. Istovremeno kada Zoran Todorović postaje prvi čovek Beopetrola, usvojen je i novi Zakon o privatizaciji, koji je trebalo da stupi na snagu 1. novembra 1997. Kako je novi Zakon pooštravao uslove za privatizaciju, Upravni odbor Beopetrola, tada državne firme, donosi 19. septembra 1997. odluku o privatizaciji po starom Zakonu. 13. oktobra u Službenom glasniku Srbije Beopetrol se registruje kao mešovito deoničarsko društvo i odmah počinje sa privatizacijom. Ovom promenom vlasničke strukture predviđena je i dokapitalizacija preduzeća, koja je trebalo da donese trostruko više kapitala od knjigovodstvene vrednosti Beopetrola. Jedanaest dana kasnije ubijen je Zoran Todorović.

Zoran Todorović Kundak je ubijen 24. oktobra 1997, pet minuta posle osam časova ispred zgrade Beopetrola. Izašavši iz crnog Mercedesa, Todorović je prišao tridesetdvogodišnjem Siniši Milenkoviću, radniku Beopetrola koji je pored službenog Audija čekao koleginicu. Nekoliko trenutaka nakon što se rukovao Milenkovićem, sa obližnje autobuske stanice pritrčao je dvadesetogodišnji mršavi mladić, visok oko 170cm i ispalio dva kratka rafala iz automatskog pištolja (verovatno "hekler") u glavu i leđa Kundaka. Tom prilikom teško je ranjen i Siniša Milenković. Prema izjavama očevidaca, mladić je imao plavi kačket na glavi i šarenu jaknu. Koristio je prigušivač, pošto se rafali gotovo nisu čuli.

Policijski uviđaj je trajao skoro dva sata. Tokom uviđaja na licu mesta su se pojavili Živko Šoklovački i Slobodan Čerović, visoki funkcioneri JUL-a, kao i Aleksandar Tijanić, jedan od najpoznatijih beogradskih novinara.

Ko je ubica?

U Srbiji se tokom vladavine Slobodana Miloševića dogodilo preko 500 nerasvetljenih ubistava. Među njima je i Kundakovo ubistvo. Ne zna se ko su počinioci, niti nalogodavci. Tako će, po svemu sudeći i ostati, dok god je Milošević na vlasti. Otvorena je jedino mogućnost da se broj nerasvetljenih ubistava poveća.

Sahrana

Sahrani Zorana Todorovića je prisustvovao gotovo ceo vrh vladajućeg establišmenta. Slobodan Milošević, Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Milorad Vučelić, Zorica Brunclik, direktor RTS-a Dragoljub Milanović, direktor Politike Dragan Hadži Antić, četnički vojvoda Siniša Vučinić. Ljubiša Ristić i Snežana Aleksić su održali govore, a pročitano je i pismo Mire Marković iz daleke Indije, gde se nalazila na promotivnoj turneji jedne od mnogih njenih knjiga. Tu nam ničim izazvani predsednik nije tvrda srca bio, već je gorku suzu niz obraz pustio.

Trivia

Nadimak
Mnogi Todorovićev nadimak "Kundak" povezuju sa njegovim diktatorskim ponašanjem. Međutim, Todorović je svoj nadimak dobio nakon sukoba sa predsednikom boračke organizacije SUBNOR Stankom Matijaševićem, koji se oštro protivio dodeljivanju Sedmojulske nagrade Matiji Bećkoviću. Zoran Todorović je Matijaševićevo izlaganje nazvao "kundačenje", te otuda i nadimak Kundak.

Poeta
Osim političkih i poslovnih, Zoran Todorović je imao i svojih poetskih uzleta. Pesme koje je pisao, Kundak je potpisivao pseudonimom Teodor A.

Pismo Mire Marković pročitano na Kundakovoj sahrani

Dragi Zorane,

Nikada nisam bila dalje od tebe i nikad ti nisam bila bliže. S juga Indije, iz Madrasa, nisam u stanju da dođem danas u Beograd i da se s tobom pozdravim poslednji put - ja, koja sam punih 15 godina tvoja najbolja drugarica. Ali ti šaljem poruke preko svih ovih planina i mora - ja se s tobom nikada neću rastati.

Moje prve misli su bile - nikad više naši razgovori, slaganje, briga, gnev, nada - sve u jednom satu - i tako svih ovih godina.

Nedostajaćeš mi dok budem živa. Htela bih da znaš, dok odlaziš, da od mene ne odlaziš. Molim te, brini za sve nas koje si ostavio, a ja ću brinuti za tebe. I ne ljuti se na mene što sam ti ponekad nešto zamerala. Uvek si bio moj drug. Sada sam ti ionako sve oprostila.

Pomagao si celom svetu - i kome je trebalo i kome nije trebalo. U tome smo bili najsličniji. Biću uz Danijelu u svemu, a tvoju decu ću voleti kao što sam volela tebe.

Zdravo,
Mira

Ništa nije slučajno Kako žive, tako i umiru. Ništa na ovom svetu nije slučajno. Ili što naš narod kaže "oteto - prokleto". Dokundakao i Kundak Da li se iza Kundakovog ubistva krije neko iz političkih, mafijaških (čitaj isto) krugova, sigurno nećemo imati prilike da vidimo na RTS-u ili da pročitamo bilo koji članak povodom toga u državnim novinama.