Ponedeljak, 17. jul 2000.

Svi predsednikovi (ubijeni) ljudi

Radojica Nikčević (1948-1993)

Ubistvo Radojice Nikčevića je prvo iz serije nerasvetljenih ubistava poslovnih ljudi bliskih režimu Slobodana Miloševića. Pre njega, na ulicama Beograda su ubijani uglavnom ljudi koji su od samog početka svoje karijere pripadali beogradskom podzemlju. Radojica je, međutim, bio pripadnik novobogataške klase ratnih profitera. Ova grupa ljudi, uz pomoć jakih političkih veza, akumulirala je bogatstva merena desetinama miliona dolara. Sam Nikčević je neposredno pre svoje smrti tvrdio da je težak 50 miliona nemačkih maraka. Svoje bogatstvo je voleo da pokazuje, a za to su mu služili izuzetno vredan dijamantski prsten i "Rolex" sat sa dijamantima.

Radojica Nikčević je rođen 1948. godine u Beogradu. Poreklom je iz Nikšića. Svoje crnogorsko poreklo je obilato koristio u karijeri, ali je umeo i da se svojim Crnogorcima pošteno oduži za učinjene usluge. O velikoj solidarnosti Crnogoraca govorio je: "To što se Crnogorci međusobno drže jeste privilegija manjine u većini. Zašto se drže Italijani u Americi? Zbog toga što su tamo u manjini, isto kao Crnogorci u Beogradu."

Šumadija

Posle završene Više ekonomske škole Nikčević se zapošljava u JIK Banci, gde vremenom postaje jedan od rukovodilaca. Odatle 1985. godine odlazi na mesto direktora Stambene zadruge Šumadija. Ova firma je u to vreme bila pred likvidacijom. Nikčević je postavljen za prinudnog direktora.

Ne gubeći vreme, Nikčević za Šumadiju obezbeđuje nove lokacije i poslove na Senjaku i Dedinju, elitnim beogradskim naseljima. Sedište firme vrlo brzo premešta iz baraka u Svetozara Markovića u novoizgrađenu poslovnu zgradu na Topčiderskom brdu, koja je u to vreme bila verovatno najlepša u Beogradu. Šumadija obezbeđuje stanove za mnoge visoke policijske funkcionere, kao i za Milorada Vučelića, koji je devedesetih bio direktor RTS-a.

Godine 1990. Nikčević osniva Radio Pingvin, prvu privatnu radio stanicu u Beogradu. Po kratkom postupku obezbeđuje prostorije i svu potrebnu opremu. Obezbeđuje i sve potrebne dozvole i frekvenciju, inače vrlo teško dobavljivu robu u Srbiji. Koliko teško, govori i činjenica da je izrazito opozicioni Radio B92, sve do preuzimanja od strane države na samom početku NATO bombardovanja, koristio iznajmljenu frekvenciju RTS-a. Nikčević okuplja vrlo talentovanu mladu ekipu koja od Radio Pingvina pravi najslušaniju stanicu u Beogradu. Sam program je izrazito apolitičan, sa puno muzike, uključenja slušalaca i nagradnih igara.

Da poslovi sa stambenom zadrugom nisu bili baš čisti govori i pismo koje su zadrugari poslali beogradskom dvonedeljniku Duga, neposredno pošto je na leto 1993. izašao intervju sa Nikčevićem u ovom listu. U ovom intervjuu Nikčević je optužio izvršnu vlast za pojavu ratnog profiterstva i kriminala u Srbiji, tvrdeći da niko ne može da se bavi velikim poslom ili švercom bez znanja i odobrenja države: "Obračun sa ratnim profiterima biće za Srbiju ekonomska, ali i politička potreba. Ta gospoda koja su opljačkala Srbiju, a ja ne znam ko je pojedinačno koliko ukrao, samo znam da se radi o milijardama dolara - moraće za to da plate."

Kao utuk na ovaj intervju stiže nepotpisano pismo zadrugara. U njemu oni pišu da su šokirani izjavama u tekstu da se njihov direktor bori protiv kriminala i navode kako se "protiv Radojice Nikčevića vodi krivični postupak već nekoliko godina zbog dobijanja kredita radi kupovine stana od Šumadije na nezakonit način" i da je postupak toliko efikasan da je tužilac podneo ostavku i otišao u advokate. Zadrugari ga optužuju da "kao bog i batina" potkrada, muva i petlja sa imovinom pet hiljada zadrugara. "Po našoj proceni u toku je pljačka u iznosu od pedeset do sto miliona maraka time što će zadružno vlasništvo preći u privatno." Dalje taksativno navode spisak imovine: luksuzno opremljene poslovne prostorije od 400 kvadrata na Topčideru, u mermeru, staklu, mozaicima, fontanama, umetničkim slikama, apartmani, neprodati stanovi, Radio Pingvin, zgrada u Brankovoj ulici. Na kraju spiska imovine nalazi se i sledeća linija: "radnici stambene zadruge Šumadija, jer se mi već odavno osećamo kao robovi."

U pismu dalje stoji: "Inače, o Radojici Nikčeviću bi se mogle knjige napisati. O kakvoj je osobi reč ovaj put naveli bismo samo nekoliko primera. Govori da je politički neopredeljen dok je nama po zadruzi delio pristupnice SPS-a i primoravao nas da se učlanimo u tu stranku, a istovremeno glavni izvođač radova mu bio sadašnji saveznik SPO-a (misli se na Dragoljuba Miličića, vlasnika "Invest-Importa" - prim. aut.). U isto vreme nabavlja specijalnu pušku za generala Spirkovskog, da bi čovek išao u lov, iako se vode borbe oko Vukovara; prisustvuje sahrani pokojnog Giške..."

Drugovanje sa Đovanijem Di Stefanom

Đovani Di Stefano je prva od mnogobrojnih kasnijih belosvetskih protuva koji su osetili da je Srbija obećani raj za njihove mahinacije. Posle njega su se kroz Srbiju prošetali mnogobrojni lažni bizmismeni, filosofi, pisci-bedna piskarala. Naravno, svi su oni "neizlečivo zaljubljeni u Srbiju".

U Jugoslaviji prikazan kao vlasnik MGM filmske kompanije, United Artist-a, avio kompanije u Austriji, lanca od 80 bioskopa u Kolumbiji, Di Stefano je zapravo prevarant koji je u Engleskoj ležao zbog pokušaja osnivanja banke bez početnog kapitala, a gonjen je i zbog uvoza piratskih video kaseta iz Hong Konga. Inače, zaista je imao veze sa Rihardom Flikom, Austrijancem vlasnikom male avio kompanije, ali jedina veza je ta što ga je, prema pisanju austrijske štampe, prevario za nekoliko stotina hiljada šilinga.

Retku cvećku Di Stefana, Radojica Nikčević je upoznao u novembru 1992. u jednom zamku u Francuskoj. Par nedelja kasnije Di Stefano dolazi u Beograd i Jugoslaviju, prema njegovim rečima "zemlju neograničenih mogućnosti".

Januara 1993. Di Stefano odlazi u Bogotu, a gost u njegovom avionu je i Radojica Nikčević. Tu posetu Kolumbiji Di Stefano je pravdao sređivanjem poslova kompanije Cine Columbia. Usput prodaje i priču o kupovini državne Banco Di Columbia. Nikčević je, međutim, kao razlog navodio kupovinu lanaca hotela u toj zemlji. Nasuprot ovim pričama stoje govorkanja po beogradskoj čaršiji da je Nikčević kontrolisao tržište droge i da je u Kolumbiju išao tim poslom, da bi se povezao sa medeljinskim kartelom, koji je u to vreme vodio Pablo Eskobar.

Bivši pripadnik beogradske policije Dragan Mladenović tvrdi da je šverc droge u resoru MUP-a Srbije i da se tim poslom bavio i Radojica Nikčević, a da su ga likvidirali ljudi za tu priliku dovedeni iz inostranstva, pošto je ovaj počeo mnogo da priča. Ove priče je posebno podgrejalo objavljivanje Nikčevićeve čitulje u beogradskim novinama sa potpisom Pabla Eskobara. Kao odgovor na sve ove tvrdnje Di Stefano kaže: "Pretpostavimo i da smo se sreli (sa Eskobarom, prim. aut.). Zbog čega bismo drogu u Jugoslaviju donosili čak iz Južne Amerike, kada je Turska mnogo bliža? Šta će nam za to Eskobar?"

Ubistvo

Radojica Nikčević je ubijen 7. oktobra 1993. godine u 8.15h u Beogradu u ulici Vase Pelagića 54, dvadesetak metara od ulaza u Prvu beogradsku stambenu zadrugu Šumadija. Izašavši iz ogromnog službenog Mercedesa, uputio se ka ulazu firme. U susret su mu išli ubica i njegov pomagač, obučeni u radnička odela. Ubica je, pošto je mimoišao Nikčevića, ispalio iz neposredne blizine dva metka iz revolvera kalibra .44 u potiljak žrtvi i polako, sa asistentom, odšetao do automobila marke Yugo, koji ga je čekao. Taj automobil, kasnije je pronađen u obližnjoj slepoj ulici, da bi se istragom utvrdilo da je ukraden.

Ko je ubica?

Postoji nekoliko priča o tome ko bi mogao ubiti Radojicu Nikčevića. Jedna od njih je da je Nikčević uložio veliki novac u Jugoskandik "banku" Jezdimira Vasiljevića. Kako je Nikčevića, zajedno sa Žoržom Stankovićem i Nebojšom Salatićem gazda Jezda skratio za po nekoliko miliona maraka, njih trojica su odlučili da Jezdu skrate za glavu, ako im ovaj ne vrati novac. Čak se i otmica Jezdine familije u Italiji povezuje sa njima. Po ovoj priči Jezda je bio brži od njih trojice i za vrlo kratko vreme ih sve smaknuo.

Druga priča je da je Nikčević zabrljao u poslu sa drogom i da je zbog toga pao. Treća priča je da ga je života koštao sporni intervju koji je dao za Dugu. Njegovu smrt povezuju i sa preuzimanjem ljudi Đorđa Božovića Giške, komandanta Srpske garde, kao i sa finansiranjem SPO-a.

Jedno je sigurno - Radojica Nikčević je bio povezan i sa srpskom vlašću i sa opozicijom, i sa policijom i sa ljudima s one strane zakona. Drugovao je sa Radomanom Božovićem (jedno vreme srpski premijer, posle predsednik savezne skupštine), Milom Đukanovićem (predsednik Crne Gore), nekadašnjim načelnikom generalštaba VJ Životom Panićem, pokojnim kriminalcem Aleksandrom Kneževićem Kneletom (koga je izvadio iz zatvora na proleće 1992. i poslao da razbija studentske demonstracije), pokojnim šefom voždovačkog klana Goranom Majmunom Vukovićem... U jednom trenutku se hvalio da više ne zna za koju tajnu službu radi: saveznu, srpsku ili crnogorsku. Možda ga je upravo to sedenje na više stolica i koštalo života.

Svu imovinu i firme koje je Nikčević posedovao nasledio je Đovani Di Stefano, koji je objašnjavao da time samo ispunjava amanet svog pokojnog pobratima.

Trivia

Već duže vreme javnost u Srbiji je zaokupljena svojevrsnom smrtnom listom viđenijih ljudi, pre svega sa političke i mafijaške scene. Upravo je Radojica Nikčević tvorac priče o ovoj listi. Boža Spasić, bivši radnik MUP-a i vrlo blizak SPO-u, je jednom prilikom izjavio da mu je o ovom spisku ljudi koji će biti likvidirani, prvo govorio Radojica Nikčević, a da mu je kasnije stigla i potvrda iz Australije, gde je na jednoj TV stanici ovaj spisak emitovan.

Pregledaćemo svaki odgovor i objaviti najzanimljivije.