|
|
|
|
|
|
||
| |||
|
|
|
|
|
|
|
Prenosimo integralnu verziju Optužnice koju je Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji podigao protiv Slobodana Miloševića i još četiri jugoslovenska zvaničnika. Ostavljamo čitaocima da sami izgrade svoje mišljenje o optužnici i njenim posledicama. 30. maj 1999. Optužnica protiv Slobodana Miloševića i još četiri jugoslovenska zvaničnikaMeđunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji Tužilac tribunala OPTUŽNICA Tužilac Međunarodnog tribunala za zločine u bivšoj Jugoslaviji saglasno svojim ovlašćenjima po članu 18 Statuta Tribunala, optužuje: SLOBODANA MILOŠEVIĆA za počinjene ZLOČINE PROTIV ČOVEČNOSTI i KRŠENJE ZAKONA ILI OBIČAJA RATA kao što je navedeno u daljem tekstu: UVOD1. Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija nalazi se u južnom delu Republike Srbije, konstitutivne republike Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu SRJ). Teritorija koju sada obuhvata SRJ bila je deo bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu SFRJ). Autonomna Pokrajna Kosovo i Metohija graniči se na severu i severo-zapadu sa Republikom Crnom Gorom, drugom konstitutivne republikom SRJ. Na jugo-zapadu, Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija se graniči sa Republikom Albanijom, a na jugu sa Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom. Glavni grad Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija je Priština. 2. 1990. godine Socijalistička Republika Srbija proglasila je novi Ustav kojim su, između ostalog, promenjeni nazivi republika i autonomnih pokrajina. Naziv Socijalistička Republika Srbija promenjen je u Republika Srbija (u daljem tekstu Srbija); naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija promenjen je u Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija (u daljem tekstu Kosovo); i naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina promenjen je u Autonomna Pokrajina Vojvodina (u daljem tekstu Vojvodina). U istom ovom periodu, Socijalistička Republika Crna Gora promenila je svoj naziv u Republika Crna Gora (u daljem tekstu Crna Gora). 3. Godine 1974. novi Ustav SFRJ je obezbedio prenošenje vlasti sa centralne vlade na šest konstitutivnih republika države. U okviru Srbije, Kosovo i Vojvodina su dobile značajnu autonomiju, uključujući i kontrolu nad sistemom obrazovanja, sudstvom i policijom. Takođe su dobile i pokrajinske skupštine, bile su predstavljene u Saveznoj Skupštini, Ustavnom sudu i Predsedništvu SFRJ. 4. Prema poslednjem popisu stanovništva sa približno sveopštim odzivom, iz 1981. godine, na Kosovu je živelo približno 1.585.000 stanovnika od kojih su 1.227.000 (77%) bili Albanci, a 210.000 (13%) Srbi. Za 1991. postoje samo proračuni jer su kosovski Albanci bojkotovali popis stanovništva koje je te godine organizovan. Opšte procene su da sadašnja populacija Kosova broji između 1.800.000 i 2.100.000 stanovnika, od kojih je približno 85-90% Albanaca i 5-10% Srba. 5. Tokom osamdesetih godina, Srbi su izražavali zabrinutost zbog diskriminacije koju je nad njima sprovodila pokrajinska vlada sastavljena od kosovskih Albanaca dok su kosovski Albanci izražavali zabrinutost zbog ekonomske nerazvijenosti i zahtevali veće političke slobode i status republike za Kosovo. Od 1981. do danas kosovski Albanci su organizovali demonstracije koje su vojne snage SFRJ i policijske snage Srbije suzbijale. 6. U aprilu 1987, Slobodan MILOŠEVIĆ, koji je 1986. izabran za predsednika Predsedništva Centralnog Komiteta Saveza komunista Srbije, otputovao je na Kosovo. Na sastancima sa liderima lokanih Srba i u govoru pred masom Srba, Slobodan MILOŠEVIĆ je utemeljio srpski nacionalistički program. Tako je raskrstio sa partijom i vladom čija je politika ograničavala nacionalna izjašnjavanja u SFRJ od vremena kada je Josip Broz Tito i osnovao, posle Drugog svetskog rata. Od tada Slobodan MILOŠEVIĆ iskorišćava nadolazeći talas Srpskog nacionalizma u cilju učvršćavanja centralističke vlasti SFRJ. 7. Septembra 1987. Slobodan MILOŠEVIĆ i njegove pristalice dobijaju kontrolu u Centralnom Komitetu Saveza Komunista Srbije. 1988. Slobodan MILOŠEVIĆ je ponovo izabran za predsednika Predsedništva Centralnog Komiteta Saveza Komunista Srbije. Sa te uticajne pozicije, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio u mogućnosti da dalje razvija svoju političku moč. 8. Od jula 1988. do marta 1989, u Vojvodini i Crnoj Gori održane su serije demonstracija i mitinga podrške politici Slobodana MILOŠEVIĆA -- takozvanoj "Anti-birokratskoj Revoluciji". Ti protesti doveli su do smenjivanja pokrajinskih i republičkih vlada; a novoizabrane vlade podržavale su Slobodana MILOŠEVIĆA i zavisile od njega. 9. Istovremeno, unutar Srbije, pozivi da se Kosovo podvede pod jaču Srpsku upravu su se pojačali, održavane su brojne demonstracije sa ovim zahtevom. 17. novembra 1988, visoke političke ličnosti kosovskih Albanaca su otpuštene sa svojih pozicija u pokrajinskom rukovodstvu i umesto njih postavljeni su ljudi lojalni Slobodanu MILOŠEVIĆU. Početkom 1989, Skupština Srbije predlaže amandmane na Ustav Srbije, koji bi Kosovu oduzeli skoro sva autonomna ovlašćenja, uključujući i kontrolu policije, obrazovanja i ekonomske politike, izbor zvaničnog jezika, kao i pravo veta na buduće promene Ustava Srbije. Kosovski Albanci su masovno demonstrirali protiv predloženih promena. Štrajk albanskih rudara koji je započeo 1989, pojačao je napetosti. 10. Zbog političkih nemira, 3. marta 1989, Predsedništvo SFRJ je proglasilo da se situacija na Kosovu pogoršala i postala pretnja ustavu, integritetu i suverenitetu zemlje. Vlada je tada uvela "posebne mere" koje su odgovornosti javne bezbednosti prenele sa vlade Srbije na federalnu vladu. 11. 23. marta 1989, Skupština Kosova se sastala u Prištini i zbog uzdržanosti večine delegata kosovskih Albanaca, izglasala usvajanje predloženih amandmana na Ustav. Iako je nije bilo potrebne dvotrećinske većine u Skupštini, predsednik Skupštine je proglasio da su amandmani usvojeni. 28. marta 1989, Skupština Srbije je bez obzira na to izglasala promene Ustava koje su ukidale autonomiju iz Ustava 1974. godine. 12. Istovremeno sa ovim promenama na Kosovu, Slobodan MILOŠEVIĆ je još više pojačao svoju političku moč kada je postao predsednik Srbije. Slobodan MILOŠEVIĆ izabran je za predsednika Predsedništva Srbije 8. maja 1989. a njegovo imenovanje je formalno potvrđeno 6. decembra 1989. 13. Početkom 1990, kosovski Albanci su održali masovne demonstracije zahtevajući ukidanje "posebnih mera". U aprilu 1990. Predsedništvo SFRJ je ukinulo "posebne mere" i povuklo najveći deo federalnih vojnih snaga, pošto je Srbija preuzela nadležnosti nad policijskim snagama Kosova. 14. U junu 1990, Skupština Srbije usvojila je odluku o suspenziji Skupštine Kosova, a ubrzo nakon toga 114 od 123 delegata kosovskih Albanaca iz te Skupštine je usvojilo nezvaničnu rezoluciju kojom se Kosovo proglašava jednakim i nezavisnim entitetom u okviru SFRJ. Septembra 1990, mnogi od tih istih delegata kosovskih Albanaca proglasili su Ustav "Republike Kosovo". Godinu dana kasnije, u septembru 1991. kosovski Albanci održali su nezvanični referendum na kom su u velikoj većini glasali za nezavisnost. 24. maja 1992, kosovski Albanci održali su nezvanične izbore za skupštinu i predsednika "Republike Kosovo". 15. Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije udružili su se u Socijalističku partiju Srbije (SPS), a Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za njenog predsednika. Kao naslednica Saveza komunista, SPS je postala dominantna politička stranka u Srbiji a Slobodan MILOŠEVIĆ, kao predsednik SPS-a, je bio u mogućnosti da zadobije znatnu moć i uticaj u mnogim granama vlade kao i u privatnom sektoru. I Milan MILUTINOVIĆ i Nikola ŠAINOVIĆ su imali istaknute pozicije u SPS-u. Nikola ŠAINOVIĆ je bio član Glavnog odbora i Izvršnog veća, kao i potpredsednik; a Milan MILUTINOVIĆ se uspešno kandidovao za predsednika Srbije 1997. godine kao kadidat SPS-a. 16. Po usvajanju novog Ustava Srbije, 28. Septembra 1990, Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika Srbije na višestranačkim izborima održanim 9. i 26. decembra 1990; on je 20. decembra 1992. ponovo izabran na tu funkciju. Decembra 1991, Nikola ŠAINOVIĆ je postavljen za potpredsednika Vlade Srbije. 17. Nakon što je 1989 Kosovu oduzeta autonomija, politička situacija na Kosovu postaje sve više podeljena. Krajem 1990. i početkom 1991. hiljade kosovskih Albanaca, lekara, profesora, radnika, policajaca i službenika su otpušteni sa posla. Lokalni kosovski sud je ukinut i mnoge sudije su otpuštene. Povećalo se policijsko nasilje protiv kosovski Albanaca. 18. Tokom ovog perioda, nezvanične vođe kosovski Albanaca sledile su politiku ne-nasilnog civilnog otpora i počele sa osnivanjem sistema nezvaničnih, paralelnih institucija u sektorima zdravstvene zaštite i obrazovanja. 19. Krajem juna 1991. počeo je raspad SFRJ praćen nizom ratova u Republici Sloveniji (u daljem tekstu Slovenija), Republici Hrvatskoj (u daljem tekstu Hrvatska) i Republici Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu Bosna i Hercegovina). 25. juna 1991, Slovenija je proglasila nezavisnost of Jugoslavije, što je dovelo do izbijanja rata; mir je postignut 8. jula 1991. Hrvatska je proglasila svoju nezavisnost 25. juna 1991, što je dovelo do borbi između Hrvatskih vojnih snaga na jednoj i Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), paramilitarnih jedinica i "Vojske Republike Srpske Krajine" na drugoj strani. 20. 6. marta 1992. Bosna i Hercegovina je proglasila svoju nezavisnost, što je rezultiralo ratom velikih razmera nakon 6. aprila 1992. 27. aprila 1992, SFRJ je rekonstituisana u SRJ. U tom trenutku, JNA se transformisala u Vojsku SRJ (u daljem tekstu VJ). U ratu u Bosni i Hercegovini, JNA i kasnije VJ su se borile zajedno sa "Vojskom Republike Srpske" protiv vojnih snaga Vlade Bosne i Hercegovine i "Hrvatskog vijeća obrane". Neprijateljstva su obustavljena potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma u decembru 1995. 21. Iako je Slobodan MILOŠEVIĆ bio predsednik Srbije tokom ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, on je bezobzira na to bio dominantna srpska politička ličnost, koja je de facto imala kontrolu nad federalnom kao i nad republičkom vladom i bio je osoba sa kojom je međunarodna zajednica pregovarala o velikom broju mirovnih plaova i dogovora vezanih za ove ratove. 22. Između 1991. i 1997. Milan MILUTINOVIĆ i Nikola ŠAINOVIĆ su bili na nizu visokih funkcija u saveznoj i republičkoj vladi i neprekidno su blisko sarađivali sa Slobodanom MILOŠEVIĆEM. Tokom tog perioda, Milan MILUTINOVIĆ je radio u Ministarstvu inostranih poslova SRJ i u jednom periodu bio je Ambasador SRJ u Grčkoj; 1995, postavljen je na funkciju Ministra inostranih poslova SRJ, na kojoj je ostao do 1997. Nikola ŠAINOVIĆ je bio predsednik vlade Srbije 1993. i potpredsednik vlade SRJ 1994. 23. Dok su u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vođeni ratovi, situacija na Kosovu, iako napeta, nije eruptirala u nasilje i intenzivne borbe, viđene u drugim zemljama. Sredinom devedesetih, međutim, deo kosovskih Albanaca organizovao je grupu poznatu pod imenom Ushtria Çlirimtare e Kosovës (UÇK) ili, na engleskom Kosovo Liberation Army (KLA) ili, na srpskom Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Ova grupa zagovarala je kampanju oružane pobune i nasilnog otpora srpskim vlastima. Sredinom 1996, OVK je započela akcije prevashodno protiv srpskih policijskih snaga i snaga SRJ. Nakon toga i tokom 1997, snage SRJ i srpske policijske snage odgovorile su silom protiv osumnjičenih baza OVK i njihovih pristalica na Kosovu. 24. Nakon što mu je istekao mandat predsednika Srbije, Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika SRJ, 15. jula 1997, a na tu funkciju je postavljen 23. jula 1997. Nakon toga, održani su izbori za predsednika Srbije; Milan MILUTINOVIĆ, je kao kandidat SPS-a izabran za predsednika Srbije 21. decembra 1997. U 1996, 1997 i 1998. Nikola ŠAINOVIĆ je ponovo postavljan na mesto potpredsednika Vlade SRJ. Preko svoje bliskosti sa Milanom MILUTINOVIĆEM, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio u mogućnosti da zadrži svoj uticaj na Vladu Srbije. 25. Početkom februara 1998, sukob između OVK na jednoj i VJ, policijskih snaga SRJ, policijskih snaga Srbije i paramilitarnih jedinica (svi u daljem tekstu snage SRJ i Srbije), je intenziviran. Snage SRJ i Srbije bile su korišćene u kampanjama granatiranja gradova i sela sa većinskim albanskim stanovništvom na Kosovu, masovnog uništavanja imovine i proterivanja civilnog stanovništva iz oblasti u kojima je OVK bila aktivna. Veliki broj stanovnika koji su napustili teritoriju Kosova je rezultat borbi i razaranja, kao i nasilnog proterivanja u druge krajeve Kosova. Ujedinjene Nacije procenjuju da je do polovine oktobra 1998. preko 298.000 lica, (oko 15% stanovništva) bilo raseljeno unutar Kosova ili je napustilo Pokrajinu. 26. Kao reakciju na intenziviranje sukoba, Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija (SBUN) je u martu 1998. usvojio Rezoluciju 1160 "osuđujući upotrebu prekomerne sile od strane srpskih policijskih snaga protiv civilnog stanovništva i mirnih demonstranata na Kosovu", i uveo embargo na oružje SRJ. Šest meseci kasnije SBUN je usvojio Rezoluciju 1199 (1998) u kojoj je navedeno da se "pogoršanje situacije na Kosovu, u Saveznoj Republici Jugoslaviji predstavlja pretnju miru i bezbednosti u regionu." Savet bezbednosti je podneo zahtev da sve strane obustave neprijateljstva i da se "snage bezbednosti koje vrše represiju nad civilima" povuku. 27. U pokušaju smanjenja napetosti na Kosovu, u oktobru 1998. održani su pregovori između Slobodana MILOŠEVIĆA, i predstavnika Severno-atlantskog Pakta (NATO) i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Sporazum o Kosovskoj verifikatorskoj misiji OEBS-a potpisan je 16. oktobra 1998. Ovaj sporazum i Sporazum Klark-Nojman?" koji je potpisao Nikola ŠAINOVIĆ obezbedio je povlačenje dela snaga SRJ i Srbije sa Kosova, ograničavanje uvođenja novih snaga i vojne opreme u ovu oblast, i postavljanje nenaoružanih posmatrača OEBS-a. 28. Iako je mnogo verifikatora OEBS-a poslato po celom Kosovu, neprijateljstva su nastavljena. Tokom ovog perioda, jedan broj ubijanja kosovskih Albanaca su zabeležili međunarodni verifikatori i organizacije za ljudska prava. U jednom takvom incidentu, 15 januara 1999, 45 nenaoružanih kosovskih Albanaca je ubijeno u selu Račak, opština Štimlje/Shtime. 29. U sledećoj reakciji na neprekdine konflikte na Kosovu, u Rambujeu, u Francuskoj, organizovana je Međunarodna mirovna konferencija, koja je počela 7. februara 1999. Nikola ŠAINOVIĆ, potpredsednik Vlade SRJ, bio je član srpske delegacije na mirovnim pregovorima, a Milan MILUTINOVIĆ, predsednik Srbije, takođe je bio prisutan tokom pregovora. Kosovske Albance predstavljali su OVK i delegacija političkih i građanskih lidera kosovskih Albanaca. I pored intenzivnih višenedeljnih pregovora, sredinom marta 1999. mirovni razgovori su propali. 30. Tokom mirovnih pregovora u Francuskoj, nasilje na Kosovu je nastavljeno. Krajem februara i početkom marta, snage SRJ i Srbije započele su seriju napada na desetine gradova i sela na Kosovu u kojima su Albanci bili većina. Vojne snage SRJ su se sastojale od delova Treće armije, konkretno 52. korpusa, poznatog i kao Prištinski korpus i nekoliko brigada i pukova pod komandom Prištinskog korpusa. Načelnik Štaba Vrhovne komande VJ, sa komandnim nadležnostima nad Trećom armijom i samim tim nad Prištinskim korpusom je general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ. Vrhovni komandant VJ je Slobodan MILOŠEVIĆ. 31. Policijske snage koje učestvuju u akcijama na Kosovu su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, dopunjene nekim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova SRJ. Sve policijske snage koje su zaposlene ili rade pod rukovodstvom Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije su pod komandom Vlajka STOJILJKOVIĆA, Ministra unutrašnjih poslova Srbije. Po Zakonu SRJ o oružanim snagama, te policijske snage, angažovane u vojnim operacijama tokom ratnog stanja ili stanja neposredne ratne opasnosti, su pod komandom VJ čiji su komandanti general pukovnik Dragoljub OJDANIĆ i Slobodan MILOŠEVIĆ 32. Do decembra 1998, Slobodan MILOŠEVIĆ imenovao je Nikola ŠAINOVIĆA kao svog predstavnika za situaciju na Kosovu. Veliki broj diplomata i drugih međunarodnih zvaničnika, kada bi hteli da razgovaraju sa nekim od vladinih predstavnika o događajima na Kosovou, bili su upućivani na Nikolu ŠAINOVIĆA. On je imao aktivnu ulogu u pregovorima koji su doveli do dovođenja Verifikatorske misije OEBS-a na Kosovo i učestvovao je na mnogim drugim sastancima povodom Kosovske krize. Od januara 1999. do dana podizanja ove optužnice, Nikola ŠAINOVIĆ je bio veza između Slobodana MILOŠEVIĆA i raznih lidera kosovskih Albanaca. 33. Poslednji put Nikola ŠAINOVIĆ je reizabran na mesto potpredsednika Vlade SRJ 20. maja 1998. Na toj funkciji, on je član Vlade SRJ, koja, između ostalih dužnosti i nadležnosti, formuliše domaću i međunarodnu politiku, sprovodi savezne zakone, diriguje i koordinira radom saveznih ministarstava i organizuje odbrambene pripreme. 34. Tokom svojih napada, snage SRJ i Srbije koje su zajedno delovale, sprovodile su dobro planiranu i koordiniranu kampanju uništavanja vlasništva civila na Kosovu albanske nacionalnosti. Gradovi i sela su granatirani, kuće, farme i preduzeća paljena, a lična imovina uništavana. Kao rezultat ovih orkestriranih akcija, gradovi, sela i celi regioni postali su neizdrživi za stanovanje kosovskim Albancima. Dodatno, snage SRJ i Srbije su fizički i verbalno zlostavljale, ponižavale i unižavale civile albanske nacionalnosti. Kosovski Albanci su takođe neprestano bili izlagani uvredama, rasnim klevetama, ponižavajućim činovima zasnovanim na etničkom i verskom vređanju, udaranju i drugim oblicima fizičkog maltretiranja. 35. U nezakonitu deportaciju i nasilno preseljavanje hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih domova na Kosovu, bili su uključeni dobro isplanirani i koordinirani napori lidera SRJ i Srbije i snage SRJ i Srbije, koji su svi delovali zajedno. Akcije slične prirode već su se desile tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini između 1991. i 1995. Tokom ovih ratova, srpska vojska, paravojska i policija nasilno je proterivala i deportovala ne-srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini iz područja pod srpskom kontrolom, koristeći iste metode operacija koje su korišćene na Kosovu 1999: teško granatiranje i oružane napade na sela; sveopšte ubijanje; uništavanje ne-srpskih stambenih područja i kulturna i verska obeležja; i nasilno preseljavanje i deportaciju ne-srpskog stanovništva. 36. 24. Marta 1999, NATO je započeo vazdušne napade protiv ciljeva u SRJ. SRJ je objavila stanje neposredne ratne opasnosti 23. marta 1999. i ratno stanje 24. marta 1999. Od početka vazdušnih udara, snage SRJ i Srbije su pojačale svoju sistematsku kampanju i nasilno su proterale stotine hiljada kosovskih Albanaca. 37. Pored nasilnog proterivanja kosovskih Albanaca, snage SRJ i Srbije su takođe bile umešane u brojna ubistva kosovskih Albanaca od 24. marta 1999. Takva ubistva desila su se na brojnim lokacijama, uključujući i Belu Crkvu, Malu Krušu/Krushe e Vogel -- Veliku Krušu/Krushe e Mahde, Đakovicu/Gakovë, Crkovez/Padalishte i Izbicu. 38. Planiranje, pripreme i izvršavanje kampanje sprovedene od strane snaga SRJ i Srbije na Kosovu, bilo je planirano, podsticano, naređeno i počinjeno ili na drugi način pomognuto i podržano od strane Slobodana MILOŠEVIĆA, predsednika SRJ; Milana MILUTINOVIĆA, predsednika Srbije; Nikole ŠAINOVIĆA, potpredsednika Vlade SRJ; general-pukovnika Dragoljuba OJDANIĆA, načelnika Generalštaba VJ; i Vlajka STOJILJKOVIĆA, Ministra unutrašnjih poslova Srbije. 39. Do 20. maja 1999, preko 740,000 kosovski Albanaca, što je približno jedna trećina od ukupne albanske populacije na Kosovu, proterana je sa Kosova. Za hiljade se veruje da su raseljeni unutar Kosova. Nepoznat broj kosovski Albanaca je ubijen u operacijama snaga SRJ i Srbije. OPTUŽENI40. Slobodan MILOŠEVIĆ je rođen 20. avgusta 1941, u gradu Požarevcu, u današnjoj Srbiji. 1964. diplomirao je pravo na Univerzitetu u Beogradu i započeo karijeru menadžera i bankara. Slobodan MILOŠEVIĆ je bio na funkcijama zamenika direktora i kasnije generalnog direktora Tehnogasa, najveće kompanije te vrste do 1978. Posle toga postao je predsednik Beogradske banke (Beobanke), jedne od najvećih banaka u SFRJ i na toj funkciji bio je do 1983. 41. Godine 1983. Slobodan MILOŠEVIĆ je započeo svoju političku karijeru. Postao je predsednik Gradskog Komiteta Saveza komunista Beograda 1984. godine. 1986. izabran je za predsednika Predsedništva Centralnog Komiteta Saveza Komunista Srbije i na tu funkciju je reizabran 1988. godine. 16. jula 1990. Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije su se ujedinili; nova stranka nazvana je Socijalistička partija Srbije (SPS) a Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za njenog predsednika. Na funkciji predsednika SPS-a on se nalazio i na dan objavljivanja ove optužnice. 42. Slobodan MILOŠEVIĆ izabran je za predsednika Predsedništva Srbije 8. maja 1989, a 5. decembra iste godine reizabran je na to mesto. Posle usvajanja novog Ustava Srbije, 28. septembra 1990, Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za novoustanovljenu funkciju predsednika Srbije na višestranačkim izborima održanim 9. i 26. decembra 1990, a reizabran je 20. decembra 1992. godine. 43. Nakon što je odslužio dva mandata kao predsednik Srbije, Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika SRJ, 15. jula 1997 a na dužnost je stupio 23. jula 1997. Tokom svih slučajeva koji se odnose na ovu optužnicu, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio na funkciji predsednika SRJ. 44. Milan MILUTINOVIĆ je rođen 19. decembra 1942, u Beogradu u današnjoj Srbiji. Milan MILUTINOVIĆ je diplomirao pravo na Univerzitetu u Beogradu. 45. Tokom svoje političke karijere, Milan MILUTINOVIĆ bio je na brojnim visokim položajima u vladama Srbije i SRJ. Milan MILUTINOVIĆ je bio zamenik predsednika Socijalno političke Komore i član Komiteta za međunarodne odnose u Saveznoj skupštini; bio je Sekretar u Sekretarijatu za obrazovanje i nauku Srbije, član Izvršnog veća Skupštine Srbije i direktor Srpske narodne biblioteke. Milan MILUTINOVIĆ je takođe bio na službi ambasadora u Ministarstvu inostranih poslova SRJ od 15. avgusta 1995. Milan MILUTINOVIĆ je član SPS-a. 46. 21. decembra 1997, Milan MILUTINOVIĆ je izabran za predsednika Srbije. Tokom svih slučajeva koji se odnose na ovu optužnicu, Milan MILUTINOVIĆ je bio na funkciji predsednika Srbije. 47. Nikola ŠAINOVIĆ je rođen 7. decembra 1948. u Boru, u Srbiji. Diplomirao je na Univerzitetu u Ljubljani 1977. i ima titulu doktora nauka u oblasti Hemijskog inženjeringa. Svoju političku karijeru započeo je u opštini Bor, gde je bio na funkciji predsednika Skupštine opštine Bor od 1978. do 1982. 48. Tokom svoje političke karijere Nikola ŠAINOVIĆ je bio aktivni član i Saveza komunista i Socijalističke partije Srbije (SPS). Bio je predsednik Opštinskog komiteta Saveza komunista u Boru. 28. novembra 1995, Nikola ŠAINOVIĆ je izabran za člana Glavnog odbora SPS-a i člana Izvršnog odbora SPS-a. Takođe je imenovan za predsednika Komiteta za pripremu Trečeg redovnog kongresa SPS-a (održanog u Beogradu, 2-3. marta 1996.) 2. marta 1996. Nikola ŠAINOVIĆ je izabran za jednog od nekoliko potpredsednika SPS-a. Na ovoj funkciji bio je do 24. aprila 1997. 49. Nikola ŠAINOVIĆ bio je na nekoliko funkcija u vladama Srbije i SRJ. Godine 1989. bio je član Izvršnog veća Skupštine Srbije i Sekretar za industriju, energetiku i inženjering Srbije tokom 1989. Postavljen je za Ministra rudarstva i energetike Srbije 11. februara 1991, i ponovo 23. decembra 1991. Takođe, 23. decembra 1991. određen je za potpredsednika Vlade Srbije. Nikola ŠAINOVIĆ je postavljen za Ministra ekonomije SRJ, 14. jula 1992. i ponovo 11. septembra 1992. Dao je ostavku na ovu funkciju 29. novembra 1992. 10. februara 1993. Nikola ŠAINOVIĆ je izabran za predsednika Vlade Srbije. 50. 22. februara 1994, Nikola ŠAINOVIĆ je postavljen na mesto potpredsednika Vlade SRJ. Na ovu funkciju bio je biran u tri vlade za redom: 12. juna 1996, 20. marta 1997. i 20. maja 1998. Slobodan MILOŠEVIĆ odredio je Nikolu ŠAINOVIĆ za svog predstavnika za situaciju na Kosovu. Nikola ŠAINOVIĆ predsedavao je komisijom za saradnju sa Verifikatorskom misijom OEBS-a na Kosovu i bio je zvanični član delegacije Srbije na mirovnim pregovorima u Rambujeu, u februaru 1999. Tokom svih slučajeva koji se odnose na ovu optužnicu, Nikola ŠAINOVIĆ je bio na funkciji potpredsednika Vlade SRJ. 51. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ rođen je 1. juna 1941. u selu Ravni kod Užica, u današnjoj Srbiji. Godine 1958, završio je Školu nižih oficira, a 1964. Vojnu akademiju kopnenih snaga. Godine 1985, Dragoljub OJDANIĆ je magistrirao na Vojnoj Akademiji u Školi narodne odbrane, kao magistar vojnih nauka. Jednom je bio Sekretar Saveza komunista 52. korupsa Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), prethodnika 52. korpusa VJ koji sada operiše na Kosovu. 52. Godine 1992. general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ bio je zamenik komandanta 37. korpusa JNA, kasnije VJ, smeštenog u Užicu (Srbija). Promovisan je u čin general-majora 20. aprila 1992. i postao komandant užickog korpusa. Pod njegovm komandom, užički korpus je bio uključen u vojne akcije u istočnoj Bosni tokom rata u Bosni i Hercegovini. Tokom 1993. i 1994. Dragoljub OJDANIĆ bio je načelnik Prve armije SRJ. Zapovednik Prve armije bio je između 1994. i 1996. Godine 1996, postaje zamenik načelnika Generalštaba VJ. 26. novembra 1998, Slobodan MILOŠEVIĆ imenovao je Dragoljuba OJDANIĆA za načelnika Generalštaba VJ, smenivši na toj funkciji generala Momčila Perišića. Tokom svih slučajeva koji se odnose na ovu optužnicu, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je bio na funkciji načelnika Generalštaba VJ. 53. Vlajko STOJILJKOVIĆ je rođen u Maloj Krsni, u Srbiji. Diplomirao je pravo na Univerzitetu u Beogradu, a potom je bio zaposlen u opštinskom sudu. Nakon toga, postao je šef Opštinskog sekretarijata unutrašnjih poslova u Požarevcu. Vlajko STOJILJKOVIĆ je bio direktor PIK Požarevac, potpredsednik i predsednik Privredne komore Jugoslavije i predsednik Privredne komore Srbije. 54. Aprila 1997, Vlajko STOJILJKOVIĆ je postao potpredsednik Vlade Srbije i Ministar unutrašnjih poslova Srbije. 24. marta 1998, Skupština Srbije izabrala je novu Vladu, a Vlajko STOJILJKOVIĆ je imenovan za Ministra inostranih poslova Srbije. Takođe, on je član Glavnog odbroa SPS-a. Tokom svih slučajeva koji se odnose na ovu optužnicu, Vlajko STOJILJKOVIĆ je bio na funkciji Ministra unutrašnjih poslova Srbije. OVLAŠĆENJA55. Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika SRJ 15. jula 1997, a na dužnost je stupio 23. jula 1997, i na toj dužnosti se nalazi na dan objavljivanja ove optužnice. 56. Kao predsednik SRJ, Slobodan MILOŠEVIĆ deluje kao predsednik Vrhovnog saveta odbrane SRJ. Vrhovni savet odbrane se sastoji od predsednika SRJ i predsednika republika članica, Srbije i Crne Gore. Vrhovni savet odbrane odlučuje o Nacionalnim planovima odbrane, izdaje odluke koje se tiču VJ. Kao predsednik SRJ, Slobodan MILOŠEVIĆ je imao vlast da "naredi sprovođenje plana nacionalne odbrane" i komanduje Vojskom Jugoslavije u ratu i miru u skladu sa odlukama koje donese Vrhovni savet odbrane. Slobodan MILOŠEVIĆ, kao Vrhovni komandant VJ, ove obaveze sprovodi preko "komandi, naređenja i odluka". 57. Po članu Zakona SRJ o oružanim snagama Jugoslavije, kao Vrhovni komandant VJ, Slobodan MILOŠEVIĆ takođe izvršava komandnu vlast nad republičkom i saveznom policijom koja je podređena VJ tokom stanja neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja. Stanje neposredne ratne opasnosti proglašeno je 23. marta 1999, a ratno stanje 24. marta 1999. 58. Pored svojih de jure ovlašćenja, Slobodan MILOŠEVIĆ sprovodio je i veoma široku de facto kontrolu nad mnogim institucijama esencijalnim za, ili umešanim u izvršavanje ovde navedenih prekršaja. Slobodan MILOŠEVIĆ sprovodi veoma široku de facto kontrolu saveznih institucija za koje je nominalno kometentna Skupština ili Vlada SRJ. Slobodan MILOŠEVIĆ takođe sprovodi de facto kontrolu funkcija i institucija za koje je nominalno kompetentna Srbija ili njene autonomne pokrajine, uključujući i srpske policijske snage. Slobodan MILOŠEVIĆ sprovodi de facto kontrolu brojnih aspekata političkog i ekonomskog života SRJ, posebno medija. Od 1986. do ranih devedesetih Slobodan MILOŠEVIĆ je progresivno zadobijao de facto kontrolu nad ovim saveznim, republičkim, pokrajinskim i drugim institucijama. On tu de facto kontrolu sprovodi i danas. 59. De facto kontrola Slobodana MILOŠEVIĆA nad organima Srbije, SFRJ, SRJ i drugim državnim organima je proistekla, delom iz njegovog rukovođenja dvema osnovnim političkim strankama koje su vladale u Srbiji od 1986. i SRJ od 1992. Od 1986. do 1990, on je bio predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, tadašnje vladajuče stranke u Srbiji. Godine 1990, izabran je za predsednika Socijalističke partije Srbije, naslednice Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. SPS je od svog osnivanja glavna vladajuća stranka u Srbiji i SRJ. Tokom perioda na funkciji predsednika Srbije, od 1990. do 1997, i na funkciji predsednika SRJ, od 1997 do sada, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio lider SPS-a. 60. Najkasnije od oktobra 1988, Slobodan MILOŠEVIĆ je sprovodio de facto kontrolu nad vladajućim i vladinim institucijama u Srbiji, uključujući i policijske snage. Najkasnije od oktobra 1988, sprovodio je de facto kontrolu nad dvema autonomnim pokrajinama Srbije -- Kosovom i Vojvodinom -- i njihovim predstavljanjem u saveznim organima SFRJ i FRJ. Najkasnije od oktobra 1988. do sredine 1998, Slobodan MILOŠEVIĆ je takođe sprovodio de facto kontrolu nad vladajućim i vladinim institucijama u Crnoj Gori, uključujući i njeno predstavljanje u svim saveznim organima SFRJ i SRJ. 61. U svim značajnim međunarodnim pregovorima, sastancima i konferencijama od 1989, Slobodan MILOŠEVIĆ je bio prvi sagovornik sa kojim je međunarodna zajednica pregovarala. On je pregovarao o međunarodnim sporazumima koji su nakon toga sprovođeni u Srbiji, SFRJ, SRJ i na drugim teritorijama bivše SFRJ. Između ostalih konferencija i međunarodnih pregovora na kojima je Slobodan MILOŠEVIĆ bio primarni predstavnik SFRJ i SRJ su: Haška konferencija 1991; Pregovori u Parizu u martu 1993; Međunarodna konferencija o bivšoj Jugoslaviji u januaru 1993; Pregovori o Vens-Ovenovom mirovnom planu u junu 1994; pregovori o prekidu vatre u Bosni i Hercegovini, 9-14. septembra 1995; pregovori o prestanku NATO bombardovanja u Bosni i Hercegovini, 14-20. septembra 1995; i Dejtonski mirovni pregovori u novembru 1995. 62. Kao predsednik SRJ, Vrhovni komandant VJ i predsednik Vrhovnog saveta odbrane, saglasno svojim de facto ovlašćenjima, Slobodan MILOŠEVIĆ je odgovoran za akcije svojih potčinjenih iz VJ i policijskih snaga, i saveznih i republičkih, koje su činile zločine navedene u ovoj optužnici od januara 1999. u pokrajini Kosovo. 63. Milan MILUTINOVIĆ je izabran za predsednika Srbije 21. decembra 1997. i do dana objavljivanja ove optužnice nalazi se na toj funkciji. Kao predsednik Srbije, Milan MILUTINOVIĆ je šef države. On predstavlja Srbiju i sprovodi njene odnose sa stranim državama i međunarodnim organizacijama. On organizuje pripreme za odbranu Srbije. 64. Kao predsednik Srbije Milan MILUTINOVIĆ je član Vrhovnog saveta odbrane SRJ i učestvuje u donošenju odluka koje se odnose na upotrebu VJ. 65. Kao predsednik Srbije Milan MILUTINOVIĆ, zajendo sa Skupštinom, ima ovlašćenja da zatraži izveštaje i od Vlade Srbije, koji se odnose na oblasti pod njenom nadležnošću i od Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se odnose na njegove aktivnosti i bezbednosnu situaciju u Srbiji. Kao predsednik Srbije, Milan MILUTINOVIĆ ima ovlašćenja da raspusti Skupštinu, i sa njom i Vladu, "po predlogu vlade i po opravdanim osnovama," iako ovo ovlašćenje ima samo u miru. 66. Tokom ratnog stanja ili stanja neposredne ratne opasnosti, Milan MILUTINOVIĆ, kao predsednik Srbije, može propisati mere, koje su inače u nadležnosti Skupštine, uključujući i usvajanje zakona; ove mere mogu uključivati i rekonstrukciju Vlade i njenih ministara, kao i ograničavanje određenih prava i sloboda. 67. Pored svojih de jure ovlašćenja, Milan MILUTINOVIĆ je sprovodio široku de facto kontrolu nad brojnim institucijama, esencijalnim za, ili umešanim u izvršavanje ovde navedenih prekršaja. Milan MILUTINOVIĆ sprovodi de facto uticaj ili kontrolu nad funkcijama i institucijama, koje su nominalno u nadležnosti Vlade i Skupštine Srbije i njenih autonomnih pokrajina, uključujući i sprske policijske snage. 68. U značajnim međunarodnim pregovorima, sastancima i konferencijama od 1995, Milan MILUTINOVIĆ je bio jedan od glavnih sagovornika sa kojima je međunarodna zajednica pregovarala. Između ostalih, konferencije i međunarodni pregovori na kojima je Milan MILUTINOVIĆ bio prvi predstavnik SRJ su: preliminarni dogovori za prekid vatre u Bosni i Hercegovini, 15-21. avgusta 1995; Sastanak u Ženevi povodom prekida vatre u Bosni, 7. septembra 1995; dalji pregovori o prekidu vatre u Bosni i Hercegovini, 9-14. septembra 1995; pregovori o prekidu NATO bombardovanja u Bosni i Hercegovini, 14-20 septembra 1995; sastanak balkanskih ministara inostranih poslova u Njujorku, 26. septembra 1995; i Dejtonski mirovni pregovori u novembru 1995. Milan MILUTINOVIĆ je takođe bio prisutan na pregovorima u Rambujeu u februaru 1999. 69. Kao predsednik Srbije i član Vrhovnog saveta odbrane, u skladu sa svojim de facto ovlašćenjima, Milan MILUTINOVIĆ je odgovoran za akcije svojih potčinjenih iz VJ i policijskih snaga, koje su činile zločine navedene u ovoj optužnici od januara 1999. u pokrajini Kosovo. 70. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je postavljen za načelnika Generalštaba VJ 26. novembra 1999. Kao načelnik Generalštaba VJ, general-pukovnik Dragoljub OJADNIĆ komanduje, naređuje, daje instrukcije, reguliše i na druge načine upravlja Vojskom Jugoslavije, u skladu aktima izdatim od strane predsednika SRJ i kako je potrebno da bi se komandovalo Vojskom Jugoslavije. 71. Kao načelnik Generalštaba VJ, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ određuje organizaciju, plan razvoja i obrazovanje komandi, jedinica i institucija VJ, u skladu sa prirodom i potrebama VJ i saglasno sa aktima donetim od strane predsednika SRJ. 72. Na osnovu svojih ovlašćenja, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ takođe određuje plan za regrutaciju i popunjavanje praznina u VJ kao i raspoređivanje regruta; izdaje propise o vojnim vežbama VJ; određuje obrazovni plan i napredne vežbe profesionalnih i oficira iz rezervnog sastava vojske; i obavlja druge zadatke utvrđene zakonom. 73. Kao načelnik Generalštaba VJ, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ -- ili drugi oficiri koje on ovlasti -- imenuje više oficire, niže oficire i vojnike, unapređuje niže oficire, rezervne oficire i oficire u više činove, do čina pukovnika. Dodatno, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ imenuje predsednika, sudije, tužioce i njihove zamenike i sekretare, za službu u vojnim disciplinskim sudovima. 74. General-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ sprovodi pripreme za regrutovanje građana i mobilizaciju VJ; sarađuje sa Ministarstvima unutrašnjih poslova SRJ i Srbije i Ministarstvom odbrane SRJ u mobilizaciji organa i jedinica Ministarstava unutrašnjih poslova; nadgleda i predlaže mere za ispravljanje problema, i informiše Vladu SRJ i Vrhovni savet odbrane o implementaciji gorepomenute mobilizacije. 75. Kao načelnik Generalštaba VJ, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ je odgovoran za akcije svojih potčinjenih u VJ i akcije svih saveznih i republičkih policijskih snaga, koje su potčinjene VJ, a koje su činile zločine od januara 1999. u pokrajini Kosovo. 76. Vlajko STOJILJKOVIĆ je imenovan za Ministra unutrašnjih poslova Srbije 24. marta 1998. Kao šef ministarstva Vlade Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ je odgovoran za sprovođenje zakona, uredbi i opštih članova koje proglasi Skupština, Vlada ili predsednik Srbije. 77. Kao Ministar unutrašnjih poslova Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ upravlja radom Ministarstva unutrašnjih poslova i njegovog osoblja. On određuje strukturu, mandat i nadgleda operacije organizacionih jedinica u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. On ima ovlašćenja da poziva pripadnike rezervnog sastava Ministarstva unutrašnjih poslova da izvršavaju obaveze tokom mira i da sprečava aktivnosti koje prete bezbednosti Srbije. Naređenja koje on i viši oficiri Ministarstva unutrašnjih poslova izdaju osoblju Ministarstva unutrašnjih poslova su obavezujući osim u slučaju da predstavljaju krivično delo. 78. Kao Ministar unutrašnjih poslova Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ ima ovlašćenja da nadgleda odluke i delovanja agenata Ministarstva. On razmatra žalbe na odluke donešene od strane prvostepenog organa od strane šefa organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova. Štaviše, on je ovlašćen da rešava žalbe koje podnose pojedinci, koje policija uhapsi. 79. Ovlašćenja Vlajka STOJILJKOVIĆA, kao Ministra unutrašnjih poslova Srbije tokom ratnog stanja proširena su na preseljenje zaposlenih u Ministarstvu na različite dužnosti u Ministarstvu, onoliko dugo koliko je potrebno. 80. Kao Ministar unutrašnjih poslova Srbije, Vlajko STOJILJKOVIĆ je odgovoran za obezbeđivanje održanja zakona i reda u Srbiji. Kao Ministar unutrašnjih poslova, on je odgovoran za akcije svojih potčinjenih u policijskim snagama Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koji su činili zločine od januara 1999. u pokrajini Kosovo. OPŠTE TVRDNJE81. Tokom svog vremena koje se pominje u ovoj optužnici, stanje oružanog konflikta je postojalo na Kosovu u SRJ. 82. Sva počinjena i nepočinjena dela, okarakterisana kao zločini protiv čovečnosti bila su deo širokog ili sistematskog napada na albansku civilnu populaciju na Kosovu u SRJ. 83. Svaki od optuženih je pojedinačno odgovoran za zločine za koje se tereti u ovoj optužnici, u skladu sa Članom 7(1) Statuta Tribunala. Pojedinačna krivična odgovornost uključuje vršenje, planiranje, podsticanje, naređivanje ili pomaganje i podsticanje u planiranju, pripremi ili izvršenju bilo kog zločina iz Članova 2 - 5 Statuta Tribunala. 84. Onoliko koliko ima ovlašćenja ili kontrole nad jedinicama VJ ili policije, drugim jedinicama ili pojedincima podređenim komandi VJ na Kosovu, Slobodan MILOŠEVIĆ, kao predsednik SRJ, Vrhovni komandant VJ i predsednik Vrhovnog saveta odbrane, je takođe, ili dodatno, krivično odgovoran za dela svojih potčinjenih, uključujući i pripadnike VJ i gorepomenutih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova SRJ i Srbije, u skladu sa Članom 7(3) Statuta Tribunala. 85. Onoliko koliko ima ovlašćenja ili kontrole nad jedinicama policije Ministarstva unutrašnjih poslova, Vojske Jugoslavije ili policijskim i drugim jedinicama ili pojedincima potčinjenim komandi VJ na Kosovu, Milan MILUTINOVIĆ, kao predsednik Srbije i član Vrhovnog saveta odbrane, je takođe, ili dodatno, krivično odgovoran za dela svojih potčinjenih, uključujući i gorepomenute zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, u skladu sa Članom 7(3) Statuta Tribunala. 86. Onoliko koliko ima ovlašćenja ili kontrole nad jedinicama VJ, policije, drugim jedinicama ili pojedincima potčinjenim komandi VJ na Kosovu, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ, kao načelnik Generalštaba VJ, je takođe, ili dodatno, krivično odgovoran za dela svojih potčinjenih, uključujući i gorepomenute zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije i SRJ, u skladu sa Članom 7(3) Statuta Tribunala. 87. Onoliko koliko ima ovlašćenja ili kontrole nad zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i druge redovne ili rezervne jedinice policije, Vlajko STOJILJKOVIĆ, kao Ministar unutrašnjih poslova Srbije, je takođe, ili dodatno, krivično odgovoran za dela svojih potčinjenih, uključujući i zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, u skladu sa Članom 7(3) Statuta Tribunala. 88. Pretpostavljeni je odgovoran za dela svojih podčinjenih ukoliko je znao ili imao razloga da zna da je njegov potčinjeni Imeravao/Imerava da počini dela ili je počinio dela a pretpostavljeni nije učinio sve potrebne i rezonske mere da spreči počinjavanje ili da počinioca tog dela kazni. 89. Opšte tvrdnje sadržane u paragrafima 81 do 88 su ponovo izložene i unete u svaku od dolenavedenih optužbi: OPTUŽBETAČKE 1 - 4 90. Počevši od januara 1999. do dana objavljivanja ove optužnice, Slobodan MILOŠEVIĆ, Milan MILUTINOVIĆ, Nikola ŠAINOVIĆ, Dragoljub OJDANIĆ i Vlajko STOJILJKOVIĆ su planirali, podsticali, naređivali, činili ili na bilo koji drugi način pomagali i podsticali kampanju terora i nasilja uperenu protiv albanskog civilnog stanovništva koje živi na Kosovu u SRJ. 91. Kampanja terora i nasilja uperenog protiv albanskog stanovništva je vršeno snagama SRJ i Srbije koje su delovale pod vođstvom, sa ohrabrenjem ili sa podrškom Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA. Operacije u kojima su meta bili kosovski albanci su sprovođene sa ciljem uklanjanja velikog dela kosovskih Albanaca sa Kosova sa Imerom da se obezbedi neprekidna Srpska kontrola nad pokrajinom. Da bi postigle ovaj cilj, snage SRJ i Srbije, delujući zajedno, učestvovale su u dobro planiranim i koordiniranim operacijama, kao što je opisano u dolenavedenim paragrafima 92 do 98. 92. Snage SRJ i Srbije su sistematski, nasilno isterale i raselile stotine hiljada kosovskih albanaca iz njihovih domova širom cele pokrajine Kosovo. Da bi olakšale ova proterivanja i raseljavanja, snage SRJ i Srbije su Imerno stvarale atmosferu straha i ugnjetavanja upotrebom sile, pretnjama silom ili nasilnim činovima. 93. Po celom Kosovu, snage SRJ i Srbije su pljačkale i zaplenjivale ličnu i komercijalnu svojinu kosovskih Albanaca koje su proterivale iz domova. Policajci, vojnici i vojni oficiri su korisitli pretraživanja, pretnje silom i nasilno pljačkanje novca i vrednosti kosovskih Albanaca, a vlasti na graničnim prelazima SRJ su sistematski otimale lična vozila i drugu svojinu od kosovskih Albanaca koji su deportovani iz pokrajine. 94. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije su bile umešane u sistematsku kampanju uništavanja poseda kosovskih Albanaca. Ovo je vršeno obimnim granatiranjem gradova i sela; spaljivanjem kuća, farmi i poslovnih objekata; i uništavanjem lične svojine. Kao rezultat ovih organizovanih akcija, sela, gradovi i cele regije su postale nenaseljive za kosovske Albance. 95. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije su mučile, ponižavale i degradirale kosovske Albance fizički i verbalno. Policajci, vojnici i vojni oficiri su dosledno izlagali kosovske Albance uvredama, rasnim vređanjem, ponižavajućim činovima, prebijanjem i drugim oblicima fizičkog maltretiranja zasnovanim na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi. 96. Širom Kosova, snage SRJ i Srbije su sistematski otimale i uništavale lične dokumente i vozačke dozvole koje su pripadale kosovskim Albancima. Kako su bili isterani iz svojih domova i upućivani ka granicama Kosova, od kosovskih Albanaca je traženo da predaju svoje lične dokumente na određenim punktovima na putu do graničnih prelaza i na graničnim prelazima u Albaniju i Makedoniju. Ove akcije su sprovođene sa Imerom da se unište svi podaci o prisustvu deportovanih kosovskih Albanaca na Kosovu i da im se onemogući povratak kućama. 97. Počevši od 1. januara 1999, do dana objavljivanja ove optužnice, snage SRJ i Srbije, delujući po uputstvima, sa ohrabrivanjem ili podrškom od strane Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA počinile su akcije objašnjene u paragrafima 92 do 96, koje su rezultirale u nasilnoj deportaciji približno 740,000 kosovskih Albanaca civila. Ove akcije bile su sprovođene u svim delovima Kosova, a ti načini i metode korišćeni su širom pokrajine, uključujući i sledeće opštine: a. Đakovica/Gjakovë: 2. aprila 1999, snage SRJ i Srbije počele su da primoravaju stanovnike grada Djakovica/Gjakovë da napuste grad. Snage SRJ i Srbije su se raširile po gradu i idući od kuće do kuće naređivale su kosovskim Albancima da napuste svoje domove. U nekim slučajevima, ljudi su ubijani, a većini je prećeno smrću. Mnoge kuće i prodavnice koje su pripadale kosovskim Albancima su zapaljene, dok su one koje su pripadale Srbima zaštičene. U periodu od 2. do 4. aprila 1999, hiljade kosovskih Albanaca koji žive u Djakovici/Gjakovë i susednim selima pridružili su se velikom konvoju, pežice ili vozeći se u kolima, kamionima i traktorima, i pomerili su se prema granici sa Albanijom. Snage SRJ i Srbije uputile su te izbelice ka unapred utvrđenim trasama, a na policijskim punktovima uz put, većini kosovskih Albanaca oduzeti su lični dokumenti i registarske tablice. U nekim slučajevima kamioni Jugoslovenske vojske su korišćeni za transport lica ka granici sa Albanijom. b. Gnjilane/Gjilan: Snage SRJ i Srbije ušle su u mesto Prilepnica/Përlepnicë oko 6. aprila 1999, i naredile stanovnicima da odu, govoreći da će grad biti miniran sledećeg dana. Građani su otišli, pokušavajući da pređu u drugo selo, ali su vraćeni od strane policije. 13. aprila 1999, stanovnici Prilepnice/Përlepnicë su ponovo obavešteni da mesto mora biti evakuisano do sledećeg dana. Sledećeg jutra, albansko stanovništvo otišlo je u konvoju od približno 500 vozila i uputilo se ka makedonskoj granici. Ubrzo nakon što su stanovnici otišli, kuće u Prilepnici/Përlepnicë su zapaljene. Kosovski Albanci iz drugih sela u opštini Gnjilane/Gjilan su takođe isterani iz svojih domova i primorani da se pridruže drugom konvoju koji se kretao ka makedonskoj granici. Usput, neki muškarci su izvođeni iz konvoja i ubijani pored puta. Kada bi kosovski Albanci stigli do granice, njihovi lični dokumenti su konfiskovani. c. Kosovska Mitrovica/Mitrovicë: Krajem marta 1999, snage SRJ i Srbije počele su sistematsko kretanje kroz Kosovsku Mitrovicu/Mitrovicë. Ulazili su u domove kosovskih Albanaca i naređivali ukućanima da momentalno napuste svoju kuću i odu na autobusku stanicu. Neke kuće su zapaljene što je primoralo njihove stanovnike da pobegnu u druge delove grada. Više od dve nedelje snage SRJ i Srbije su nastavljale sa progonom kosovskih Albanaca koji su živeli u gradu. Tokom ovog perioda, vlasništvo kosovskih Albanaca je uništavano, a kosovskim Albancima su oduzimani novac, vozila i druge vrednosti. Na sličan način to se ponovilo i u drugim selima opštine Kosovska Mitrovica/Mitrovicë, gde su kosovski Albanci primoravani da napuste svoje kuće, što je praćeno uništavanjem njihovih sela od strane snaga SRJ i Srbije. Albansko stanovništvo ove opštine bilo je primorano da se pridruži konvojima koji su se kretali ka albanskoj granici. Na putu do granice, srpski vojnici, policajci i vojni oficiri otimali su im vrednosti i oduzimali njihove lične dokumente. d. Orahovac/Rahovec: 25. marta 1999, ujutro, snage SRJ i Srbije opkolile su selo Celine tenkovima i oklopnim vozilima. Nakon granatiranja sela, trupe su ušle u selo i sistematski pljačkale i plenile sve vrednosti iz kuća. Većina kosovskih Albanaca iz tih sela je izbegla u okolne šume pre nego što su vojska i policija stigle. 28. marta, jedan broj srpskih policajaca primorao je hiljade ljudi koji su se krili u šumi da izađu. Posle sprovođenja civila do obližnjeg sela, muškarci su odvojeni od žena, tučeni, opljačkani, a svi njihovi lični dokumenti su im oduzeti. Muškarci su potom sprovedeni u Prizren i na kraju primorani da odu ka albanskoj granici. 25. marta 1999, velika grupa kosovskih Albanaca otišla je na planinu pored sela Nagafc, takođe u opštini Orahovac/Rahovec, u potrazi za skloništem od napada na obližnja sela. Snage SRJ i Srbije su ih opkolile i sledećeg dana naredile grupi od 8000 ljudi koja je pronašla sklonište na planin da ode. Kosovski Albanci su bili primorani da odu u obližnju školu, a potom su nasilno razvedeni u okolna sela. Posle tri ili četiri dana, snage SRJ i Srbije ušle su u sela, idući od kuće do kuće, naređujući ljudima da odu. Na kraju, su ih nasilno vratili u kuće sa naredbom da ne idu. Oni koji nisu stali u kuće su primorani da ostanu u kolima i traktorima parkiranim u blizini. 2. aprila 1999, snage SRJ i Srbije su započele granatiranje sela, ubijajući veliki broj ljudi koji su spavali u traktorima i kolima. Oni koji su preživeli upućvali su se ka albanskoj granici. Prolazeći kroz druga sela kosovskih Albanaca, koja su bila uništena, bili su izloženi podsmehu srpskih vojnika. Kada su stigli na granicu svi lični dokumenti su im oduzeti. e. Peć/Pejë: 27. i 28. marta 1999, u Peći/Pejë, snage SRJ i Srbije su išle od kuće do kuće i primoravale kosovske Albance da odu. Neke kuće su zapaljene, a veliki broj ljudi je ustreljen. Vojnici i policajci koji su bili stacionirani duž svake ulice kojom su kosovski Albanci sprovođeni ka centru grada. Kada bi stigli do centra, oni koji nisu imali automobile ili vozila su primoravani da uđu u autobuse i kamione i odvoženi su do Prizrena. Izvan Prizrena, kosovski Albanci su primoravani da izađu iz autobusa i hodaju približno 40 kilometara do albanske granice, gde im je naređeno da svoje lične dokumente predaju srpskim policajcima. f. Priština/Prishtinë: Oko 1. aprila 1999, sprska policija ulazila je u domove kosovskih Albanaca u Prištini/Prishtinë i primoravala ukućane da odu istog minuta. Duž puta ovih nasilnih proterivanja, jedan broj ljudi je ubijen. Mnogi od proteranih su odlazili direktno na železničku stanicu, dok su drugi zatražili sklonište u susedstvu. Stotine etničkih Albanaca, sprovođeni od strane srpske policije na svim raskrsnicama, sakupile su se na železničkoj stanici i potom su smeštani u pretrpane vozove ili autobuse posle dugog čekanja bez obezbeđene hrane i vode. Oni koji su bili smešteni na voz, odvoženi su do General Jankovića, sela blizu makednoske granice. Tokom vožnje mnogima su oduzimani lični dokumenti. Nakon izlaska iz voza, srpski policajci su govorili kosovskim Albancima da u kolonama idu ka Makedoniji jer je okolna zemlja bila minirana. Oni koji su pokušali da se sakriju u Prištini su nekoliko dana kasnije proterani na sličan način. Tokom istog perioda, snage SRJ i Srbije su ušle u sela prištinske opštine gde su pretukli i ubili mnogo kosovskih Albanaca, opljačkale njihov novac, zaplenile njihovu imovinu i spalile njihove domove. Mnogi seljaci su kamionima preveženi u Glogovac u opštini Lipljan/Lipjan. Odatle su vozom transportovani do General Jankovića i peške do makedonske granice. Ostalima, koji su stigli do Uroševca/Ferizaja, srpska policija je naredila da vozom odu do General Jankovića, odakle su pešice prelazili preko granice u Makedoniju. g. Prizren: 25. marta 1999, selo Pirana su opkolile snage SRJ i Srbije, tenkovi i različita vojna vozila. Selo je granatirano i mnogi stanovnici su ubijeni. Posle toga, policija je ušla u selo i spalila kuće Kosovskih Albanaca. Posle napada, ostali seljaci su napustili Piranu i otišli u okolna sela. Neki kosovski Albanci koji su bežali ka Srbici su ubijeni ili ranjeni snajperskom vatrom. Srpske snage su potom započele ofanzivu u regionu Srbice i granatirale sela Reti e Utlet, Reti i Randobrava. Kosovski Albanci iz tih sela su primorani da napuste svoje kuče i poslati ka albanskoj granici. Od 28. marta 1999, u gradu Prizrenu, srpski policajci su išli od kuće do kuće, naređujući kosovskim Albancima da odu. Oni su bili primorani da se pridruže konvojima vozila i ljudi koji su peške išli ka albanskoj granici. Na granici su im sprski policajci oduzimali sve lične dokumente. h. Srbica/Skenderaj: Oko 25. marta 1999, sela Vojnik, Lecina, Kladernica, Turiqevc Broje i Izbica su uništena granatiranjem i spaljivanjem. Grupa od približno 4,500 kosovskih Albanaca iz ovih sela okupljena je u blizini sela Izbica gde su im pripadnici snaga SRJ i Srbije tražili novac i odvajali muškarce od žena i dece. Veliki broj muškaraca je potom ubijen. Preživele žene i deca su premeštani u grupi prema Vojniku i odatle ka albanskoj granici. i. Suva Reka/Suharekë: 25. marta 1999, snage SRJ i Srbije opkolile su Suvu Reku/Suharekë. Tokom sledećih dana, policajci su išli od kuće do kuće, preteći kosovskim Albancima i odvodeći mnoge ljude sa uperenim pištoljima. Žene, decu i starije su odvodili policajci, a potom su snage SRJ i Srbije ubile mnoge muškarce. Kosovski Albanci su potom prisiljeni da izbegnu, u kamionima, traktorima i prikolicama prema granici sa Albanijom. Dok su prelazili granicu, oduzeti su im svi dokumenti i novac. 31. marta 1999, približno 80,000 kosovskih Albanaca raseljenih iz sela opštine Suva Reka/Suharekë okupili su se blizu Beljanice. Sledećeg dana snage SRJ i Srbije granatirale su Beljanicu, prisiljavajući raseljena lica da izbegnu ka albanskoj granici. Pre nego što bi prešli granicu oduzeti su im lični dokumenti. j. Uroševac/Ferizaj: Između 4. i 14. aprila 1999, snage SRJ i Srbije granatirale su sela Softaj, Rahovica, Zltara, Pojatišta, Komoglava i Sojevo i ubile mnoge stanovnike. Posle granatiranja, policijska i vojna vozila ušla su u selo i naredila stanovnicima da odu. Nakon što su seljaci napustili svoje domove, vojnici i policajci su zapalili kuće. Raseljeni seljaci su se priključili konvoju ka makedonskoj granici. Na granici su im oduzeti svi dokumenti. 98. Počevši od 1. januara 1999, do dana objavljivanja ove optužnice, snage SRJ i Srbije, koje su delovale pod upravom, sa podsticanjem ili sa podrškom Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA ubile su stotine kosovskih civila albanske nacionalnosti. Ova ubistva su se dešavala sistematski širom pokrajine Kosovo i rezultirala su smrću mnogih ljudi, žena i dece. Između ostalih slučajeva masovnih ubistava su: a. Oko 15. januara 1999, u ranim jutarnjim časovima, snage SRJ i Srbije napale su selo Račak (opština Štimlje/Shtime). Nakon granatiranja od strane jedinica VJ, srpska policija ušla je u selo kasnije tog jutra i počela da sprovodi pretraživanja od kuće do kuće. Seljaci, koji su Imeravali da pobegnu od srpskih snaga, ubijani su po celom selu. Grupa od približno 25 ljudi Imeravala je da se sakrije u zgradi, ali ih je srpska policija otkrila. Oni su pretučeni i potom prebačeni na obližnje brdo gde su ih policajci upucali i ubili. Snage SRJ i Srbije ubile su ukupno približno 45 kosovskih Albanaca u i oko Račka. (Spisak ubijenih osoba koje su identifikovane priložen je u Dodatku A ove optužnice.) b. Oko 25. marta 1999, snage SRJ i Srbije napale su selo Bela Crkva (opština Orahovac/Rahovec). Mnogi stanovnici Bele Crkve pobegli su van sela i pronašli sklonište u koritu isušene reke, ispod železničkog mosta. Kada se još seljaka približilo mostu srpska policijska patrola je otvorila vatru na njih i ubila 12 ljudi uključujući i 10 žena i dece. Policija je potom naredila preostalim seljacima da izađu iz korita reke, nakon čega su muškarci odvajani od žena i male dece. Policija je naredila muškarcima da se skinu i potom je sistematski opljačkala sve njihove vrednosti. Ženama i deci je naređeno da odu. Seoski lekar je pokušao da razgovara sa komandirom policije, ali je upucan i ubijen, kako i njegov nećak. Ostalim muškarcima je potom naređeno da se vrate u korito reke. Nakon što su poslušali naređenje policija je otvorila vatru na muškarce, ubivši pritom približno 65 kosovskih Albanaca. (Spisak ubijenih osoba koje su identifikovane priložen je u Dodatku B ove optužnice.) c. Oko 25. marta 1999, sela Velika Kruša i Mala Kruša/ Kruše e Mahde i Kruhe e Vogel (opština Orahovac/Rahovec) su napale snage SRJ i Srbije. Stanovnici ovih sela su izbegli u šumsku oblast u blizini Velike Kruše/Krushe e Mahde, odakle su mogli da posmatraju kako policija sistematski pljačka i potom spaljuje njihove kuće. Oko 26. marta 1999, ujutro, srpska policija pronašla je seljake u šumi. Policija je naredila ženama i manjoj deci da napuste to područje i odu u Albaniju. Potom je pretražila muškarce i dečake i oduzela im dokumente, nakon čega su sprovedeni u nenaseljenu kuću između šume i Male Kruše/Krushe e Vogel. Kada su muškarci i dečaci smešteni u kuću, srpski policajci su otvorili vatru na njih. Posle nekoliko minuta pucnjave, policija je poslagala seno preko muškaraca i dečaka i zapalila vatru u Imeri da spali tela. Sprska policija je pucanjem i spaljivanjem ubila približno 105 kosovskih muškaraca i dečaka albanske nacionalnosti. (Spisak ubijenih osoba koje su identifikovane priložen je u Dodatku C ove optužnice.) d. Oko 26. marta 1999, uveče, u Đakovici/Gjakovë, srpski revolveraši došli su u kuću u ulici Ymera Grezde. Žene i deca iz kuće odvojeni su od muškaraca i naređeno im je da odu na gornji sprat. Srpski revolveraši su potom ubili 6 muškaraca, kosovskih Albanaca, koji su bili u kući. (Spisak ubijenih osoba priložen je u Dodatku D ove optužnice.) e. Oko 27. marta 1999, u jutarnjim časovima, snage SRJ i Srbije napale su selo Crkolež/Padalishte (opština Istok/Istog). Kada su snage ušle u selo, pucale su na kuće i na seljake koji su pokušali da pobegnu. Osam članova porodice Beke IMERAJA su prisiljeni da napuste svoju kuću i ubijeni su u dvorištu. Ostali stanovnici Crkoleža/Padalishta su ubijeni u njihovim kućama i u rečnom koritu blizu sela. Snage SRJ i Srbije su ubile približno 20 kosovskih Albanaca iz Crkoleža/Padalishta. (Spisak ubijenih osoba koje su identifikovane priložen je u Dodatku E ove optužnice.) f. Oko 27. marta 1999, snage SRJ i Republike Srbije napale su selo Izbica (opština Srbica/Skenderaj). Nekoliko hiljada stanovnika sela pobeglo je na livadu u blizini sela. Oko 28. marta 1999, snage SRJ i Srbije opkolile su seljake i potom im se približile, tražeći novac. Nakon što su im pokrali vrednosti, vojnici i policajci su odvojili muškarce od žena i dece. Muškarci su potom podeljeni u dve grupe od kojih je jedna poslata na obližnje brdo, a druga u obližnje rečno korito. Na obe grupe je potom pucano sent to a nearby hill, and the other of which was sent to a nearby streambed. Snage SRJ i Srbije su potom pucale na obe grupe i ubile približno 130 muškaraca albanske nacionalnosti. (Spisak ubijenih osoba koje su identifikovane priložen je u Dodatku F ove optužnice.) g. Oko 2 aprila 1999, u ranim jutarnjim časovima, srpska policija započela je operacije u Qerimu (Đakovica/Gjakovë). Tokom nekoliko časova, srpska policija nasilno je ulazla u kuće kosovskih Albanaca u okrugu Qerim, ubijala stanarei palila kuće. U podrumu kuće u ulici Miloša Gilića, srpska policija ubila je 20 stanara i potom zapalila kuću. Na taj način srpska policija upucala je ili zapalila 20 kosovskih Albanaca, od kojih su 19 bili žene i deca.(Spisak ubijenih osoba koje su identifikovane priložen je u Dodatku G ove optužnice.) 99. Počevši od 1. januara 1999, do dana objavljivanja ove optužnice, snage SRJ i Srbije, koje su delovale pod upravom, sa podstrekom ili podrškom Slobodana MILOŠEVIĆA, Milana MILUTINOVIĆA, Nikole ŠAINOVIĆA, Dragoljuba OJDANIĆA i Vlajka STOJILJKOVIĆA, primenjivale su sredstva i metode navedene u paragrafima 92 do 98 u sprovođenju kampanje proterivanja civilnog stanovništva Albanskog porekla sa Kosova, zasnovane na političkim, verskim i religioznim osnovama. 100. Ovim akcijama Slobodan MILOŠEVIĆ, Milan MILUTINOVIĆ, Nikola ŠAINOVIĆ, Dragoljub OJDANIĆ, and Vlajko STOJILJKOVIĆ su planirali, podsticali, naređivali, vršili ili na drugi način pomogli i podržavali planiranje, pripremu i izvršenje: TAČKA 1 Tačka 1: Proterivanje je ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv po članu 5(d) Statuta Tribunala. TAČKA 2 Tačka 2: Ubistvo je ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv po članu 5(a) Statuta Tribunala. TAČKA 3 Tačka 3: Ubistvo je KRŠENJE ZAKONA ILI OBIČAJA RATA, kažnjivo po članu 3 Statuta Tribunala poznato pod Članom 3(1)(a) (ubistvo) Ženevske konvencije. TAČKA 4 Tačka 4: Progonstvo na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi je ZLOČIN PROTIV ČOVEČNOSTI, kažnjiv po Članu 5(h) Statuta Tribunala. Luiz Arbur 22. maja 1999. Dodatak A
Dodatak B
Dodatak C
Dodatak D
Dodatak E
Dodatak F
Dodatak G
Prevod i priprema: Free Serbia Web tim |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
