sreda, 7. februar 2001.

RETROSPEKTIVA

Nova Jugoslavija - novo cepanje

Crna Gora na putu ka nezavisnosti: Od dva oka u glavi do druge stolice u Ujedinjenim nacijama

Demokratizacija Savezne Republike Jugoslavije počela je 5. oktobra, ali ne 2000. već 1997. godine. Tada su na predsedničkim izborima u Crnoj Gori na megdan izašli Momir Bulatović, dotadašnji predsednik Crne Gore i zagovornik politike Slobodana Miloševića, i Milo Đukanović, crnogorski premijer i vođa "reformatorskog" krila Demokratske partije socijalista. U prvom krugu nije bilo pobednika, a Đukanović u drugom krugu odnosi "tesnu" pobedu. Poražena "Momova frakcija" se izdvaja iz DPS-a i formira Socijalističku narodnu partiju. Ubrzo slede i parlamentarni izbori na kojima Milo sa koalicijom "Da živimo bolje" ponovo "dobija" Momira. Zvanična crnogorska politika tako počinje da "skreće" od zvanične jugoslovenske politike, što je poslužilo kao katalizator kasnijim događajima u Srbiji.

Sa strane posmatrano, situacija izgleda prosto: "dobri momci" su odneli još jednu pobedu. Stvari, međutim, počinju da se komplikuju kada se malo podrobnije analizira fenomen vlasti u Crnoj Gori, gde bivši saradnici bivšeg predsednika SRJ suvereno drže poluge vlasti, ali i opozicije, a najjača crnogorska opoziciona stranka sasvim komotno participira u saveznoj vlasti i nakon 5. oktobra, kao što je to bio slučaj i pre tog "istorijskog" datuma.

Stari kadar u novim foteljama

DPS je, nakon prvih višestranačkih izbora u Crnoj Gori 1990. godine, nasledio na vlasti Savez komunista Crne Gore, iz kojeg je i formiran. Godinu dana pre nego što je osnovan DPS, za predsednika SK CG na Desetom vanrednom kongresu izabran je Momir Bulatović, a mesto sekretara pripalo je Milu Đukanoviću. U daljoj budućnosti Crne Gore ova dva čoveka igraju ključne uloge: Momir dobija predsedničku fotelju, a Milo nešto manje udobnu - premijersku. S obzirom na sličan politički pedigre, vladavina DPS-a se nije mnogo razlikovala od vladavine SPS-a u Srbiji, a više nego uspešna saradnja dve partije na saveznom nivou, krunisana je donošenjem izvikanog "Žabljačkog ustava", kojim je 1992. godine ozvaničeno stvaranje Savezne Republike Jugoslavije.

"Zlatni period" vladavine jedinstvenog DPS-a u Crnoj Gori bio je u vreme sankcija Saveta bezbednosti UN. Prema rečima Nebojše Medojevića, direktora nevladine organizacije Centar za tranziciju, crnogorska vlast je u to vreme imala značajne finansijske učinke po osnovu "državnih profitabilnih poslova" kao što su šverc cigareta, alkoholnih pića i goriva, šticovanje deviza, trgovina sirovinama i repromaterijalom. U te poslove su bili uključeni visoki državni činovnici, zvaničnici MUP-a, pripadnici i prijatelji političkih vrhova Crne Gore. Svi učesnici su, kako Medojević kaže, bili zadovoljni jer je "kolač" bio dovoljno veliki da ne bude nikakvih trzavica.

Prvi problemi se javljaju sa ukidanjem sankcija 1995. godine kada se obim tih poslova značajno smanjuje. Već tada u okviru crnogorske vlasti dolazi do sukoba interesnih grupa oko toga ko će kontrolisati ove profitabilne poslove. "DPS nije nikakva ideološka partija, već interesna grupacija koja je tako funkcionisala sve vreme. Da je to zaista tako pokazuje i činjenica da do tog momenta nije bilo nikakvih sukoba u okviru vladajuće partije jer je bilo mnogo važnijih političkih pitanja kao što su ratovi u Bosni i Hrvatskoj, Haški tribunal i slično", naglašava naš sagovornik.

Neposredno po ukidanju sankcija 1996. godine, u Crnoj Gori su održani parlamentarni izbori. Narodna stranka i Liberalni savez Crne Gore formirali su koaliciju pod imenom "Narodna sloga" koju je tada još uvek jedinstveni DPS ocenio kao veoma uverljivog političkog protivnika. Uz izborne manipulacije, DPS je "na mišiće" osvojio nešto više od 50 odsto glasova i samostalno formirao republičku vladu, a mnogi govore kako je "Narodnoj slozi" izborna pobeda oteta. Iste godine održani su i savezni i lokalni izbori u Srbiji, na kojima je antirežimsko raspoloženje po prvi put poprimilo veće razmere.

I vuk sit i ovce na broju

To je za Mila Đukanovića, tada crnogorskog premijera, bio znak da je vlast Slobodana Miloševića dobro uzdrmana i da bi istupanjem protiv njega mogao da sakupi značajne političke poene. Razlog više je bilo je značajno antimiloševićevsko raspoloženje birača na izborima u Crnoj Gori, tako da je Đukanović u istupanju protiv predsednika Srbije (u to vreme) računao i na podršku crnogorskih opozicionih stranaka i njihovih pristalica. A kada je u čuvenom razgovoru za "Vreme" krajem februara 1997. izneo svoje uverenje da je "Slobodan Milošević prevaziđen političar" koji "ne bi trebalo da ostane u jugoslovenskom političkom životu", bilo je jasno da je front otvoren.

Usledio je maratonski sukob Mila i Momira. Bulatović nipošto nije hteo da se odvoji od Miloševića, dok se Đukanović sve više distancirao od srpskog predsednika. Milošević je, u međuvremenu, nakon što je ispucao oba ustavom dozvoljena mandata na mestu predsednika Srbije, iskoristio poslednji trenutak dok se vatra u DPS-u nije rasplamsala, i postao predsednik SRJ. Vreme je, međutim, radilo za Mila, koji je iz dana u dan je imao sve veću podršku u DPS-u.

Do najvećeg sukoba dvojice kumova došlo je kada je trebalo da se odredi kandidat DPS-a za već pomenute predsedničke izbore. Đukanović je istakao svoju kandidaturu uz većinsku podršku u partiji, ali se Bulatović, iza koga je takođe stajao dobar deo članova DPS-a, nije pomirio sa time, pa su se potezali crnogorski sudovi, a na kraju i Savezni ustavni sud koji je, kako se ispostavilo, bio nenadležan za takvu vrstu procesa. Na kraju je došlo do presedana i DPS je imao dva predsednička kandidata.

Zahvaljujući glasovima opoziciono opredeljenih birača, Đukanović je pobedio u drugom krugu i, korak po korak, preuzimao je potpunu kontrolu nad Crnom Gorom. Bulatović je sa svojim istomišljenicima osnovao Socijalističku narodnu partiju (SNP) i to je bio definitivni razlaz dojučerašnjih najbližih saradnika i partijskih drugova. Na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori 1998. godine koalicija "Da živimo bolje" predvođena Đukanovićem i "okrnjenim DPS-om" je pobedila SNP i tako je novi crnogorski predsednik overio svoju pobedu. Sa druge strane, Bulatović je, izgubivši pozicije u Crnoj Gori, našao "posao" kod jugoslovenskog predsednika zauzevši mesto saveznog premijera. Tako su se bivši saradnici u jedinstvenom DPS-u rasporedili na dva nivoa vlasti.

Iako je sve izgledalo kao sukob reformatorskog i ancien regime-a, Nebojša Medojević tvrdi da su nezakoniti poslovi nastavljeni po starom, te da je to jasan signal da raspad DPS-a nije bio političke prirode i da pravog političkog sukoba uopšte nije ni bilo. "Grupacija okupljena oko Mila Đukanovića je bila veštija u tom sukobu interesa i preuzela je kontrolu nad svim robnim i finansijskim transakcijama", kaže Medojević i dodaje da partije kao što su DPS i SNP nemaju nikakvu strategiju i ideju, već se upravljaju za svakom idejom koja im može obezbediti vladajuće pozicije.

"Bjelaši" i "zelenaši" ponovo među Crnogorcima

Nakon pobede Miloševićeve opozicije u Crnoj Gori, počinju da se truse temelji savezne države. Milošević i njegovi sateliti priznaju samo one Crnogorce koji su kod kuće izgubili legitimitet i svakodnevno novu crnogorsku vlast optužuju za separatizam. Sa druge strane, crnogorska vlast od saveznih institucija priznaje samo predsednika SRJ, ali ga istovremeno optužuje za rušenje države i pokušaj pokoravanja Crne Gore. Đukanović poručuje Miloševiću da će morati da sarađuje sa njim, jer je on (Đukanović) izbor građana Crne Gore, a ako ne bude hteo, biće jasno da je (Milošević) protiv Jugoslavije.

Nezavisnost Crne Gore nije politički cilj Mila Đukanovića, a gotovo svi njegovo insistiranje na "projektu nezavisne Crne Gore" objašnjavaju njegovom željom da se što duže održi na vlasti. Bivši lider Liberalnog saveza Crne Gore Slavko Perović kaže da je "Đukanović postao antimiloševićevac u onom trenutku kada je procenio da Milošević vuče samoubilačke poteze, a to je kulminiralo u toku višemesečnih demonstracija u Srbiji, kada su mnogi poverovali da Milošević pada".

Situacija ni u samoj Crnoj Gori nije ništa bolja. Podelom DPS-a i većina građana Crne Gore podeljena je na procrnogorsku i prosrpsku opciju. Tokom januara 1998, u seriji incidenata za malo je izbegnut građanski rat. Polarizaciju građana potvrđuje i rezultat parlamentarnih i lokalnih izbora 1998. godine: DPS i SNP su ukupno osvojile 92,4 odsto glasova, opozicija je bila potpuno eliminisana, a njenu ulogu, barem na papiru, preuzeo je SNP.

Raspadom DPS-a došlo je i do raspada poslaničkog kluba te partije u Saveznoj skupštini, pa je nelegitimna Bulatovićeva struja sa SPS-om imala većinu u oba veća skupštine. Crnogorski parlament odlučuje da poslanička mesta jedinstvenog DPS-a u Saveznoj skupštini pripadnu ostatku te partije, a Milo Đukanović traži i mesto jugoslovenskog premijera. Slobodan Milošević je ostao gluv za ovakve zahteve, a DPS na to odgovara povlačenjem iz svih saveznih organa.

Odnosi između dve opcije, a time i između Srbije i Crne Gore, vremenom su se sve više zaoštravali. Đukanović je od projugoslovenskog opredeljenja polako klizio ka nezavisnosti Crne Gore ponudivši srpskoj vlasti platformu za redefinisanje odnosa dveju republika. Kako platforma nije prihvaćena, crnogorska vlast počela da uvodi paralelne državne institucije.

Učinak crnogorske, a i doskorašnje savezne vlasti je lako vidljiv. Politika koalicije SPS-JUL-SNP je kulminirala NATO bombardovanjem 1999, koje je odnelo mnoge živote na svim stranama, i ionako upropašćenu i izolovanu zemlju još više gurnulo u provaliju. Đukanović u Crnoj Gori pod kontrolom drži medije, firme, nevladine organizacije, od dugo najavljivanih reformi nije bilo ništa, a crnogorski narod se ne može pohvaliti kvalitetom života.

Definitivan kraj Jugoslavije?

Po pitanju odnosa dve republike i budućnosti Jugoslavije nema pomaka ni posle promene vlasti u Srbiji. Crnu Goru sada očekuju novi parlamentarni izbori i referendum o državno-pravnom statusu na kome će biti doneta odluka o opstanku zajedničke države. Prema istraživanjima javnog mnjenja, procrnogorski blok stranaka bi na izborima mogao da dobije oko 55 odsto glasova, dok bi prosrpski blok imao 45 odsto.

I pored toga, Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smatra da do razbijanja Jugoslavije neće doći potkrepljujući svoj stav činjenicom da Evropska unija podržava zajednicu Srbije i Crne Gore. "Cepanje SRJ bi vodilo zahtevu za uspostavljanjem novih granica na Balkanu. Prvo bi to uradila Crna Gora, zatim Kosovo, a u prespektivi bi bila i oblast zapadne Makedonije koja je naseljena pretežno albanskim življem. Mislim da neće doći do cepanja SRJ, ali će sigurno doći do njenog konfederalnog labavljenja", ističe prof. Stojiljković.

U svakom slučaju, trebalo bi očekivati da međunarodna zajednica oko ovog pitanja odigra ključnu ulogu, jer u uzavreloj političkoj atmosferi u Crnoj Gori ne postoje osnovni uslovi za donošenje tako važne odluke kao što je pitanje državno-pravnog statusa zemlje.

Bojan Božić

NEZAVISNOST Normalna je stvar da svaki narod želi stvoriti svoju državu. To se Crnogorcima branilo, ali se Crnogorci ipak nijesu dali. Nova Jugoslavija - NOVA SRBIJA Mislim da je gospodin Djukanovic uspeo da polarozuje zainteresovane strane do te mere, da obican gradjanin jednostavno vise nezna sta da misli.