9. april 2000.

Srbija kao kvazilegitimna vladavina

Vladajući režim u Srbiji se često označava kao tiranija. Međutim, delovanje ključnih političkih aktera legitimitet ove vladavine direktno prevodi u kvazilegitimitet, a prostu tiraniju u ohlokratiju. Ohlokratija (po "Vinditiae contra tyrannos") jeste tiranija koja nastoji da se prikaže kao demokratija. Njena suštinska obeležja su nestabilne institucije i najrđaviji ljudi na najbitnijim političkim pozicijama.

Tako vrhovni politički autoritet u Srbiji ne može formalno da ukine političke ustanove, ali može da dovede ljude bez političkih kapaciteta, često i bez elementarnih znanja o pravilima civilizovanog ponašanja, na čelo institucija. Takvu nameru lako je nadovezati na nesposobnost postojeće elite i neodgovarajuće metode političke regrutacije. Rezultat su institucije (npr. Skupština i Vlada) čiji članovi ne samo što donose pogubne političke odluke, već se i gramatički nepravilno izražavaju i fizički obračunavaju sa neistomišljenicima.

Zanimljiv je način na koji vladar Srbije dobija svoj titulus i svojoj vladavini pribavlja demokratski privid. On nije uzurpator (tyrannos apsque titulo), niti običan tiranin po ponašanju (tyrannos exercitio). On je posednik narodnog pristanka.

Njegov uspon je praćen (i u velikoj meri prouzrokovan) "događanjem naroda". Njegove odluke nisu prikazivane kao rezultat proračunatog racia samodršca, već kao onoga što "narod želi".

Zloupotreba plebiscitarne podrške nije izum ovog režima. Njom se obilato služio još Julije Cezar, da bi Napoleon Bonaparta ovu tehniku doveo do savršenstva. Po njima (majstorima u pribavljanju lojalnosti podanika - a time i vlasti), ovakav tip vladavine naziva se cezarizam, odnosno, bonapartizam. Napoleon se, dokazujući svoj legitimacijski titulus, deputatima naroda obratio rečima: "Da li ste vi predstavnici naroda? Ne. Ja sam četiri puta pozivao naciju i četiri puta sam zadobijao glasove četiri miliona ljudi. Ja imam titulus, a vi nemate: vi ste samo deputati departmana Imperije." (prema: Podunavac M. "Politički sistem - teorije i principi").

Napoleonova tehnika vladanja umnogome podseća na upotrebu vox populi na ovim prostorima. U poslednjih deset godina građanima je nebrojeno puta pružana mogućnost održavanja mitinga i izlaska na izbore ili referendum. Upravo je referendum dobar primer ohlokratske logike. Izvrsno je zamišljen kao način ostavrivanja suvereniteta naroda. Ali, na volju naroda se može uticati. Takođe, sama referendumska pitanja se mogu tako formulisati da upućuju na željeni odgovor.

Perfidnost cezarizma ne može se objasniti samo politikološkim činiocima. Potrebna je i jedna psihološka analiza - kako onih koji vladaju, tako i onih kojima se vlada. Vrhovni vođa zahteva ne samo punu političku kontrolu, već i divljenje svojih podanika. "Događanje naroda" zato ima dvostruku funkciju: da pribavi legitimitet i omogući vladaru da uživa u aplauzu. Ali, narcizam je odlika i vođe i naroda. Pojedinac identifikovan sa masom zadovoljava sopstvene narcističke potrebe za veličinom i snagom uživajući u veličini i snazi gomile kojoj pripada.

Zato je pitanje odgovornosti za postojeće stanje specifično. Ono se ne može pripisati isključivo vođi, već delom i pojedincima koji učestvuju u procesu njegove deifikacije (narodu).

Sonja Mitrović
student Fakulteta političkih nauka

Pregledaćemo svaki odgovor i objaviti najzanimljivije.

Analize